10.04.1946. (Križari I)

Feljton dokumenti i posleratna štampa

KRIŽARI

Rat koji nije završen 1945. godine

Rat je bio završen, ali u mnogim krajevima Jugoslavije oružje još nije utihnulo. U proleće 1945. raspala se država koja je četiri godine postojala na prostoru Hrvatske i Bosne i Hercegovine, njene vojne i policijske strukture su se povlačile, predavale ili bežale prema zapadu, a nova jugoslovenska vlast počela je da uspostavlja svoj aparat. Ipak, za deo ljudi koji su rat izgubili, kraj fronta nije značio i kraj borbe.

Jedni su pokušavali da pređu granicu. Drugi su se predavali. Treći su, sami ili u manjim grupama, odlazili u šume. U krajevima gde su poznavali svaki put, jarugu i šumski prosek, mala naoružana grupa mogla je da nestane pred potragom i da se ponovo pojavi tek kada joj to odgovara. U posleratnim novinama takve grupe ubrzo su gotovo po pravilu opisivane jednom rečju  „križari“.

Ali iza tog naziva nije stajala odmah formirana, jedinstvena vojska. Grupe su se razlikovale po ljudstvu, veličini i načinu rada. Neke su bile ostatak ratnih formacija, neke su okupljale ljude koji su se skrivali od nove vlasti, a neke su kasnije pokušavale da se povežu sa emigrantskim centrima izvan Jugoslavije. Zato je priču o križarima potrebno početi od samog terena, a ne od kasnijih planova u emigraciji.

Šume kao poslednje ratište

U izveštajima i sudskim materijalima koji će se pojaviti nekoliko godina kasnije stalno se vraćaju ista imena: Bilogora, Papuk, Psunj, Krndija i Dilj-gora. To nije slučajno. To su bili predeli u kojima je teren davao ogromnu prednost čoveku koji je želeo da ostane neprimećen.

Za malu grupu ljudi šuma je značila zaklon, ali i problem. Trebalo je obezbediti hranu, odeću, municiju i informacije. Ako je grupa imala veze sa selom, mogla je da opstane duže. Ako je izgubila te veze, šuma je od utočišta postajala zamka. Zbog toga su jatačke veze i ljudi na terenu bili jednako važni kao i samo oružje.

U materijalu „Borbe“ koji je osnova ovog feljtona, javni tužilac Josip Hrnčević kasnije će upravo te krajeve navoditi kada govori o kretanju grupa tokom 1947. godine. Prema njegovoj verziji događaja, pojedine grupe pokušavale su da pronađu „jatake“ i oslonac među stanovništvom, a kada to nisu uspevale, pribegavale su pljački zadruga i šumskih magacina. Tu tvrdnju treba čitati kao deo tadašnje optužnice i političkog procesa, ali ona istovremeno pokazuje koliko je pitanje lokalne podrške bilo važno za opstanak grupa.

Važna razlika: „Križari“ su u posleratnoj štampi predstavljani kao jedinstvena pojava, ali konkretni materijali pokazuju mnogo složeniju sliku — male grupe, različite veze, različite sudbine i pokušaj da se tek naknadno povežu u širu organizaciju.

Upravo će ta razlika između onoga što je stvarno postojalo na terenu i onoga što je emigracija želela da postoji postati ključna nekoliko godina kasnije.

1946. — iz šume prema emigraciji

Tokom 1946. godine priča počinje da dobija novu dimenziju. Ljudi koji su ostali u zemlji nisu više jedini deo problema. Izvan Jugoslavije postoje emigrantski krugovi koji pokušavaju da sa njima uspostave vezu i da od rasutih grupa naprave organizovaniji pokret.

„Borba“ je kasnije objavila da je u julu 1946. sastavljen letak pod naslovom „NDH u šumama dne 10. aprila 1946“, koji je trebalo da ostavi utisak da potiče od križarskih grupa u zemlji. Isti materijal govori o kasnijem organizovanju ljudi za prebacivanje u Jugoslaviju. Za našu priču ovaj detalj je važan jer pokazuje prelazak sa pukog skrivanja i preživljavanja na pokušaj stvaranja političkog i organizacionog kontinuiteta.

U emigraciji se sve više pojavljuje ideja da ljudi u zemlji ne treba samo da čekaju. Trebalo je uspostaviti veze, slati poruke, prikupljati podatke, pronaći postojeće grupe i pripremiti teren za nove ljude. A za takav posao potreban je bio organizator.

Božidar Kavran — Fotografija: Wikimedia Commons / Arhiv.

Biografija

Božidar Kavran (1913–1948)

Božidar Kavran rođen je u Zagrebu 22. septembra 1913. Završio je gimnaziju, a zatim studij farmacije. Pre rata bio je uključen u nacionalističke krugove i 1937. pristupio ustaškom pokretu. Tokom postojanja NDH obavljao je visoke funkcije: 1941. postao je stožernik Ustaškog stožera za Zagreb i okolinu, a od 1943. bio je zamenik postrojnika i upravni zapovednik Ustaše — Hrvatskog oslobodilačkog pokreta.

Pred kraj rata bio je uključen i u organizaciju povlačenja. Posle sloma NDH odlazi u Austriju. Tamo će nekoliko godina kasnije postati jedna od ključnih figura emigrantskog pokušaja da se u Jugoslaviji obnovi organizovana oružana mreža. Prema Leksikonu hrvatskog iseljeništva, 1946. bio je među osnivačima Hrvatskog narodnog otpora i preuzeo je organizaciju oružane borbe u domovini. Pod kodnim imenom „Gvardijan“ poveo je takozvanu Akciju 10. travnja.

Njegov kraj dolazi u leto 1948. godine. UDBA ga je uhvatila nakon prelaska u Jugoslaviju, a Vrhovni sud NR Hrvatske osudio ga je na smrt. Hrvatski biografski leksikon navodi da je službeni datum izvršenja kazne bio 31. avgust 1948, uz napomenu da postoje svedočenja koja taj datum dovode u pitanje.

Kavran i plan koji je trebalo da vrati organizaciju u zemlju

U materijalu „Borbe“ Kavran se pojavljuje kao centralna figura šireg plana. Prema dokumentima objavljenim u listu, tokom zime 1946/47. izrađeni su planovi za organizovanje takozvanih „Hrvatskih oružanih snaga“. U tim planovima ubačeni ljudi trebalo je da stupe u vezu sa grupama u zemlji, da organizuju diverzije i oružane akcije, ali i da stvaraju obaveštajnu mrežu.

To je bio mnogo veći zadatak od pukog slanja ljudi preko granice. Trebalo je stvoriti lanac koji će funkcionisati u oba smera: ljudi iz emigracije ulaze u Jugoslaviju, pronalaze postojeće grupe, prenose instrukcije, a zatim prema emigrantskim centrima šalju informacije o stanju u zemlji.

U istim materijalima pominje se i takozvani „Hrvatski državni odbor“, zamišljen kao političko središte. U jednom delu dokumentacije opisuje se i plan za stvaranje posebne obaveštajne mreže, sa radio-stanicama, kurirskim punktovima i ljudima raspoređenim u različitim krajevima zemlje. „Veza Nikolić“, odnosno „služba prijatelj“, kako je nazivana u objavljenim dokumentima, trebalo je da služi upravo takvoj nameni.

U emigraciji je, dakle, postojala predstava da se u Jugoslaviji još može pronaći dovoljno snažna osnova za organizovanje. Ali tu se pojavio problem koji će kasnije odlučiti čitavu operaciju: koliko su ljudi u šumi zaista bili povezani, koliko ih je ostalo i ko kontroliše veze koje vodi prema njima?

Prva grupa: Ljubo Miloš, Ante Vrban i Luka Grgić

Odgovor je trebalo potražiti na terenu. U leto 1947. preko granice kreće prva grupa ljudi čiji je zadatak bio da pronađe križare i uspostavi vezu sa njima. Kasnija istoriografska rekonstrukcija navodi da su u toj grupi bili Ljubo Miloš, Ante Vrban i Luka Grgić.

 

Ljubo Miloš. Fotografija: Arhiv / JUSP Jasenovac.

Biografija

Ljubo Miloš (1919–1948)

Ljubomir „Ljubo“ Miloš rođen je 25. februara 1919. u Bosanskom Šamcu. Tokom rata bio je jedan od visokih funkcionera ustaškog sistema i više puta je obavljao komandne dužnosti u logoru Jasenovac, a kasnije i u Lepoglavi. JUSP Jasenovac navodi da je bio odgovoran za teške zločine nad zatočenicima.

Posle sloma NDH pobegao je u Austriju i Italiju, gde je održavao veze sa ustaškom emigracijom. U leto 1947. ilegalno se vratio u Jugoslaviju. Njegov zadatak bio je da organizuje oružane grupe i uspostavi vezu sa križarima. Na Papuku je uhvaćen u julu 1947. godine. „Borba“ ga potom navodi među optuženima u procesu koji je održan u Zagrebu 1948. godine. Osuđen je na smrt i pogubljen.

Ante Vrban. Fotografija: Wikimedia Commons / Arhiv.

Biografija

Ante Vrban (1908–1948)

Ante Vrban rođen je 1908. godine u Pejakuši kod Gospića. Pre rata je radio kao trgovački pomoćnik. Tokom rata priključio se ustaškim strukturama i bio povezan sa logorima u sistemu NDH, naročito Starom Gradiškom. JUSP Jasenovac ga navodi kao jednog od ljudi odgovornih za masovna i pojedinačna ubistva zatočenika.

Posle rata odlazi u emigraciju. U leto 1947. vraća se u Jugoslaviju sa Ljubom Milošem. Grupa je uhvaćena na Papuku, a Vrban je 1948. izveden pred Vrhovni sud NR Hrvatske i osuđen na smrt vešanjem. Njegova ratna biografija i posleratni pokušaj povratka čine ga jednim od važnijih ljudi u priči o prvoj fazi operacije.

Osnovni podaci iz izvora

Luka Grgić

Za Luku Grgića dostupno je znatno manje pouzdane biografske građe nego za Miloša, Vrbana i Kavrana. U materijalu „Borbe“ navodi se kao član prve grupe koja je 1947. godine ubačena u Jugoslaviju.

Prema tom izvoru, Grgić je poginuo 20. jula 1947. godine prilikom hapšenja grupe, dok su Miloš i Vrban uhapšeni. Za ovaj feljton neću dodavati neproverene podatke o njegovom životu, funkciji ili ratnom putu.

Prva grupa je, dakle, prešla granicu sa zadatkom koji je na papiru izgledao jednostavno: pronaći svoje ljude. Ali upravo tu počinje najzanimljiviji deo priče. Ljudi koji su ih čekali nisu bili samo slučajni stanovnici terena. UDBA je već počela da prati i kontroliše veze preko kojih su emigrantske grupe pokušavale da prodru u Jugoslaviju.

„Borba“ će kasnije saopštiti da su Miloš i Vrban uhapšeni 20. jula 1947, dok je Grgić poginuo. U javnosti je taj događaj predstavljen kao razbijanje još jedne „ustaške terorističke“ grupe. Ali službi bezbednosti hapšenje nije bilo dovoljno. Mnogo vrednije bilo je saznati šta se nalazi iza njih.

Tu se menja priroda priče. Od tog trenutka više nije najvažnije samo ko je u šumi. Najvažnije postaje ko šalje ljude, ko održava radio-vezu, ko očekuje njihove izveštaje i ko će poslati sledeću grupu.

Upravo zato će posleratna štampa tokom 1948. godine početi da objavljuje niz kratkih vesti o novim prelascima granice. Jedna grupa prelazi, druga se pojavljuje, treća nestaje. U tim saopštenjima ponavlja se isti obrazac: prelazak granice, pokušaj uspostavljanja kontakta i hapšenje.

Za čitaoca koji je tada otvarao „Borbu“, sve je izgledalo kao niz uspešnih policijskih akcija. Tek kada se kasnije ukrste dokumenti, vidi se da su ta pojedinačna hapšenja bila delovi jedne mnogo šire operacije. UDBA nije želela samo da zaustavi ljude koji ulaze u zemlju. Želela je da ostavi utisak da njihove veze u Jugoslaviji i dalje rade.

To je bio najopasniji deo zamke.

Jer ako emigrantsko rukovodstvo poveruje da je njegova mreža sačuvana, ono će poslati nove ljude. Ako poveruje da su novi ljudi pronašli križare, poslaće još. Ako poveruje da postoji siguran kanal za komunikaciju, preko tog kanala može poslati i čoveka koji upravlja celom akcijom.

A taj čovek bio je Kavran.

Prvi trag koji vodi ka „Gvardijanu“

Istoriografska rekonstrukcija operacije pokazuje da je upravo period od leta 1947. do leta 1948. presudan. Ljudi iz emigracije postepeno su slati u Jugoslaviju, dok je služba bezbednosti pokušavala da kontroliše njihove kontakte i da kroz njih dođe do vrha mreže.

U tom svetlu, prva grupa više nije samo fusnota u priči o križarima. Ona je prvi veliki komad slagalice. Miloš, Vrban i Grgić nisu pronašli organizaciju kakvu su očekivali. Umesto toga, njihovo kretanje postalo je deo operacije u kojoj će se granica između potere i obmane sve više brisati.

Od tada počinje prava priča o „Gvardijanu“ — operaciji u kojoj cilj više nije bio samo uhvatiti čoveka, već mu omogućiti da veruje da je uspeo.

Napomena o izvorima
Osnovu feljtona čine dostavljeni tekstovi posleratne „Borbe“ i drugi materijali. Jezik tadašnje štampe zadržan je samo kada je važan za razumevanje izvora; ideološke kvalifikacije nisu automatski predstavljene kao istorijske činjenice. Biografije su dopunjene proverljivim kasnijim izvorima. Za Luku Grgića nisu dodavani podaci koji nisu dovoljno potvrđeni. Fotografije su uključene samo tamo gde je pronađen javno dostupan izvor.

Nastavak: Prva grupa na Papuku — kako je UDBA uspostavila kontakt, kako je nastala kontrolisana veza sa emigracijom i zašto prvo hapšenje nije značilo kraj, već početak „Gvardijana“.