ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА
Из ратних успомена Станислава Кракова
16,28 часова. Изгледа ми да казаљка за секунде иде истим испрекиданим скоковима као што бије и игра моје узнемирено срце. Данас је 2/15. септембар 1918. Велики дан је дошао. За друге дан Д. и час Ч. почели су још јуче у зору.
Читаву ноћ је плануо пожар неба и земље над блиским планином Соколом, на коју су наши пошли на јуриш као на средњевековни замак, носећи импровизоване лествице ради успињања уз утврђене стене. Урла ураган и тамо даље, код Доброг Поља, где наваљују две француске дивизије усред наших. То је била бесана ноћ са небом осветљеним севањем стотина топовских цеви, експлозијама које су се сустизале, мешале, удесетостручавале. Светлеће ракете су изгледале као распрснуте звезде над покољем. Ове ноћи смо били у сенци тог убитачног ватромета. Данас, у зору, наш 2. батаљон 5. пука упао је у уске камените ровове испод злогасне тачке 4. на Трнавској коси са које су се, усред разбијеног камена, дизала увис сува стабла голих борова.
Са јутром се запалило небо и над нама. Са свих планинских висова и гребена иза нас нечујне и невидљиве топовске цеви, довлачене већ недељама тајно ноћу, почеле су да сипају огањ. Поворке тешких зрна, готово суспитујући се у лету, фијукале су изнад нас рушећи се у пламену и грмљави на беле ровове по ивици косе и на висове на које је наш налет требало данас да почне.
[...] Из ровова и заклона искачу људи који су сада ухваћени у замку. Цела падина између наших чета и нас сада се покрива правом људском реком. Осам стотина Бугара покушава да прође кроз нас. Ватра осам пушкомитраљеза, који почињу да бацају усијани у рукама мојих војника, обара целе њихове редове. Избезумљени људи бацају оружје, урлају, дижу увис руке и машу белим марамицама. Цео бугарски јуришни батаљон се предаје. Остале чете нашег пука, према којима смо окренути лицем, долазе у трку и опкољавају ову групу која је завршила свој рат. Мој је задатак завршен. Нека други одводе заробљенике и пребрајају заплењене митраљезе. Тек касније сам сазнао да се међу 800 заробљених бугарских војника налазио и командант њиховог 28. пешадијског пука, да смо сем десетак бугарских, запленили и осам немачких митраљеза са својим немачким послугом и да је командир тог одељења, Прус, видевши пораз, испалио себи метак у главу, да не би био заробљен.
Ослободилац
За нама је слом целог бугарског фронта. Сада су пале и Рововска и Браздаста коса, далеко у нашој позадини. Мојих шездесет добровољаца из Америке били су афирм победе. [...] Не видим наше јуришне покличе јер је врх брега пред нама пуст, без бранилаца, али не и без тријумфа. Само пре четврт сата, или можда и мање, овде је било највише бугарско војно вођство, присуствујући слому свог фронта и грађаничкој предаји. У једној колиби изнад самог врха још на столу стоји сребрно посуђе са краљевском круном, сведочанство да је врховни заповедник целе бугарске оружане силе, престолонаследник Борис, био сведок наше победе и да није требало много па да га овде затекнемо. Његова два ловачка кера помамно су лајала пред колибом, јер пред нашим изненадним доласком није било толико времена па их одведе.
Сиви брег, осматрачница бугарске Врховне команде, сада је само голи плато са кога шездесет младих људи из америчких индустријских градова, са одблеском поноса у очима, гледа како се под њима, у долини Црне Реке, као поплашени мрави мешају растргнуте бугарске колоне које беже од изгубљених положаја. Са свих страна долазе, као поплава, наше и француске дивизије. Фронт је дефинитивно пробијен. Победа већа него што је ико слутио.
„Стојим на једној страни, још мокар и задуван, скоро и не слутим да је ово најлепши моменат из мог седмодневног рата. Сигурно и чврсто смо на тлу наше земље. Изгнанство је завршено.“
Коментари
Постави коментар