Atentat na Tonija Šlegela
Rekonstrukcija političkog ubistva u Zagrebu 1929. godine
Atentat na Tonija Šlegela smatra se prvom terorističkom akcijom ustaškog pokreta i jednim od događaja koji označavaju početak organizovanog ustaškog terorizma u Kraljevini Jugoslaviji. Ipak, potrebno je napraviti važnu istorijsku ogradu. U trenutku atentata pokret još nije bio organizovan u obliku u kojem će biti poznat tokom tridesetih godina, a njegovo organizaciono formiranje odvijalo se tokom 1929. godine i narednih godina.
Šlegel je bio direktor Jugoslavenske štampe i jedna od istaknutijih ličnosti zagrebačkog novinskog života. U političkoj atmosferi koja je nastala nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, postao je meta radikalnog dela hrvatskog nacionalističkog pokreta.
Prema optužnici i sudskim izveštajima, iza njegovog ubistva stajala je organizovana grupa u kojoj su se pojavljivali Marko Hranilović, Matija Soldin, Mijo Babić i Zvonimir Pospišil. U istom sudskom materijalu kao važna veza sa političkom emigracijom pojavljuje se i Gustav Perčec.
Dve godine kasnije, posle dugog sudskog procesa, Marko Hranilović i Matija Soldin osuđeni su na smrt. Presudom je određen i redosled izvršenja kazne, a smrtna kazna nad njima izvršena je 25. septembra 1931. godine.
Međutim, priča o atentatu nije jednostavna. Sačuvani dokumenti daju nam policijsku verziju događaja iz 1929. godine, iskaze optuženih pred sudom, navode tužilaštva, samu presudu i dokumente hrvatske političke emigracije. Ti izvori se međusobno ne poklapaju u svemu.
Zato je ovu priču moguće rekonstruisati samo ako se pažljivo razdvoje ono što su tvrdili policija i tužilaštvo, ono što su optuženi priznali ili poricali i ono što je Sudbeni stol na kraju utvrdio.
Toni Šlegel
Toni Šlegel bio je direktor Jugoslavenske štampe i jedan od najznačajnijih ljudi zagrebačkog novinskog života. Bio je povezan sa listom „Novosti“ i pripadao je krugu javnih ličnosti koje su u očima svojih političkih protivnika predstavljale simbol državnog i jugoslovenskog političkog poretka.
Upravo zbog njegovog položaja Šlegel je postao meta radikalnih hrvatskih nacionalista.
Prema verziji koju je tužilaštvo iznelo pred Sudbenim stolom, njegova likvidacija nije bila spontana odluka pojedinca. Ona je bila deo aktivnosti organizovane grupe čiji su pripadnici već bili uključeni u ilegalne političke aktivnosti.
Organizacija
U sudskom postupku 1931. godine kao najvažniji ljudi organizacije pojavljuju se Marko Hranilović, Matija Soldin, Mijo Babić i Zvonimir Pospišil.
Prema optužnici, Soldin je sa Babićem i Pospišilom učestvovao u stvaranju organizacije. Hranilović je označen kao njen vođa i sekretar, dok je Soldinu pripisana funkcija predsednika.
Ovaj podatak je posebno zanimljiv jer Hranilović tokom suđenja nije negirao da je imao organizacionu funkciju.
Na pitanje o svojoj ulozi odgovorio je da je, nakon odlaska njegovog brata u inostranstvo, preuzeo vođenje organizacije i da je bio njen sekretar. U iskazu se pominju i sastanci u gostionici Vrapčević, kao i Babić, Pospišil, Križnjak i Soldin.
To znači da njegova odbrana nije počivala na tvrdnji da sa tim ljudima nije imao nikakve veze. Hranilović je priznavao određenu organizacionu ulogu, ali je poricao učešće u konkretnim ubistvima i drugim delima koja su mu stavljena na teret.
Veza sa Gustavom Perčecom
Jedno od najvažnijih pitanja tokom procesa bila je veza organizacije sa Gustavom Perčecom.
Prema optužnici, Matija Soldin održavao je vezu sa Perčecom i odlazio kod njega u Rijeku i Beč po uputstva.
Perčec se tako pojavljuje kao osoba koja se nalazila izvan zemlje, ali je prema tvrdnjama optužbe održavala kontakt sa ljudima koji su delovali u Zagrebu.
Tokom suđenja Perčec se pojavljivao i u ispitivanju Marka Hranilovića.
Predsedavajući je Hranilovića ispitivao o njegovoj prepisci i kontaktima sa ljudima iz inostranstva. U jednom trenutku tužilac ga je pitao koju je pesmu predao Perčecu.
Hranilović je odgovorio:
„Znam, ali neću da kažem.“
Kada je upitan zašto neće da kaže, odgovorio je:
„Neću, jer bi ga uhapsili.“
Ovaj detalj je važan jer pokazuje da je pitanje kontakta sa Perčecom bilo neposredno prisutno u samom sudskom procesu.
Dan atentata
Bio je 22. mart 1929. godine.
Prema verziji događaja iznetoj pred sudom, Mijo Babić i Matija Soldin tog dana čekali su Šlegela ispred redakcije „Novosti“.
Njihov plan nije odmah sproveden.
Šlegel se nije pojavio na mestu na kojem su ga očekivali.
Napadači su zato promenili plan i krenuli prema njegovom stanu u Deželićevoj ulici.
Tamo su nastavili da čekaju.
Dolazak Tonija Šlegela
Šlegel je stigao automobilom.
Kada je izašao iz vozila i krenuo prema svom stanu, prema sudskoj rekonstrukciji, Babić i Soldin su mu prišli s leđa.
Tada je Babić izvadio revolver.
Usledila su dva hica.
Prvi metak pogodio je Šlegela u leđa i naneo mu smrtonosnu povredu. U sudskom izveštaju upravo je Mijo Babić označen kao čovek koji je neposredno pucao na Šlegela, dok se Soldin pojavljuje kao njegov saučesnik u samoj akciji.
Ovo je važna razlika.
Na osnovu dokumenata koje imamo nema osnova da se kaže da je Marko Hranilović lično pucao na Šlegela.
Njegova uloga u procesu bila je vezana pre svega za organizaciju i pripremu, dok je Babić označen kao neposredni izvršilac pucnjave.
Ubistvo i bekstvo
Šlegel je nakon pucnjave ostao teško ranjen.
Napadači su pobegli.
Policija je odmah počela istragu, a događaj je izazvao veliku pažnju javnosti.
Međutim, istraga se ubrzo proširila daleko izvan samog ubistva.
Policija je počela da istražuje mrežu ljudi povezanih sa Hranilovićem, Soldinom, Babićem i Pospišilom.
Ubrzo su se u istrazi pojavili i drugi događaji, uključujući oružane sukobe sa policijskim i žandarmerijskim organima.
Mijo Babić
Babić je u celoj priči imao posebno mesto.
Prema sudskoj rekonstrukciji, on je bio neposredni izvršilac pucnjave na Šlegela.
Kasnije se njegovo ime ponovo pojavljuje u vezi sa oružanim akcijama protiv policijskih organa.
U sudskom procesu razmatrana je i njegova uloga u ubistvu policijskog agenta Tremskog.
Time je slučaj prerastao granice jednog političkog atentata.
Istražitelji su pokušavali da utvrde da li se pred njima nalazi pojedinačni atentat ili organizovana mreža koja je planirala i izvodila više nasilnih akcija.
Ubistvo policijskog agenta Tremskog
Na suđenju je Marko Hranilović detaljno ispitivan i o slučaju ubistva agenta Tremskog.
Predsedavajući ga je suočavao sa ranijim policijskim iskazima i tvrdnjama da je bio povezan sa napadom.
Hranilović je poricao svoju odgovornost.
Sud je razmatrao i iskaze drugih učesnika, kao i materijalne tragove pronađene na mestu događaja.
Ovaj deo procesa pokazuje da optužnica protiv Hranilovića i Soldina nije obuhvatala samo Šlegelovo ubistvo.
Policijska priznanja
Jedno od najosetljivijih pitanja bilo je pitanje policijskih priznanja.
Matija Soldin je pred sudom poricao sadržaj ranijih iskaza koje je dao policiji.
Tvrdio je da su mu odgovori praktično bili sugerisani i da su pojedini iskazi predstavljeni na način koji nije odgovarao onome što je zaista rekao.
Predsedavajući ga je suočavao sa detaljima iz tih zapisnika.
Kao argument protiv Soldinove tvrdnje, sud je navodio činjenicu da su se u nekim iskazima nalazili detalji koje policija navodno nije mogla unapred znati. Pominjane su informacije o kretanju Mije Babića, pokušaju bekstva preko Sušaka i Soldinovom odlasku u Mađarsku.
Pred sudom su tako postojale dve potpuno različite verzije.
Optuženi su tvrdili da su njihovi iskazi bili iznuđeni ili pogrešno predstavljeni.
Tužilaštvo i sud su se oslanjali na zapisnike, iskaze istražnog sudije i druge dokaze.
Zbog toga se policijska priznanja ne mogu posmatrati izolovano.
Marko Hranilović pred sudom
Hranilović je tokom procesa nastojao da razdvoji svoju organizacionu ulogu od konkretnih nasilnih dela.
Priznao je da je bio sekretar organizacije.
Priznavao je da je poznavao Babića, Soldina i Pospišila.
Međutim, kada je suočen sa tvrdnjama da je učestvovao u atentatu na Šlegela, to je poricao.
Predsedavajući ga je suočavao i sa ranijim iskazima prema kojima je navodno znao za plan napada.
Hranilović je osporavao takve tvrdnje.
U jednom delu ispitivanja razmatrano je i njegovo prisustvo na mestu atentata. On je priznavao da je dolazio na mesto događaja, ali je poricao da je imao ulogu u pripremi i izvršenju ubistva.
Takođe je negirao da je znao za konkretan plan ubistva ili da je nekome dao zadatak da prati Šlegela.
Pisma iz inostranstva
Posebnu pažnju tužilaštvo je posvetilo Hranilovićevoj prepisci.
Na suđenju se govorilo o pismima koja su stizala iz inostranstva.
Pominjana su mesta u Mađarskoj, Skadar i druga odredišta.
Tužilaštvo je smatralo da ta prepiska nije bila obična privatna komunikacija već deo mreže kontakata sa ljudima izvan Jugoslavije.
Hranilović je pokušavao da objasni pojedinačna pisma i njihove primaoce, ali je sud u njima tražio dokaze o organizovanim vezama.
U tom kontekstu ponovo se pojavljuje Gustav Perčec.
Šta je sud na kraju zaključio
Proces pred Sudbenim stolom u Zagrebu počeo je 4. maja 1931. godine.
Pretres je trajao više nedelja.
Sud je razmatrao organizaciju, atentat na Šlegela, druge oružane akcije, veze optuženih, prepisku sa inostranstvom i policijske zapisnike.
Na kraju je 30. juna 1931. godine izrečena presuda.
Marko Hranilović i Matija Soldin osuđeni su na smrt.
Ostali optuženi dobili su različite zatvorske kazne, od kraćih kazni do dugogodišnje robije.
U presudi je čak određen redosled izvršenja smrtne kazne. Prvo je trebalo da bude pogubljen Matija Soldin, a zatim Marko Hranilović.
Pogubljenje
Smrtna kazna izvršena je 25. septembra 1931. godine.
Hranilović i Soldin izvedeni su iz zatvorskih prostorija i odvedeni u dvorište Sudbenog stola, gde je kazna izvršena.
Time je završena pravna strana procesa.
Ali politička priča tek tada dobija novu dimenziju.
Hranilović i Soldin pred međunarodnom javnošću
Dok su još čekali izvršenje kazne, slučaj je pokušala da internacionalizuje hrvatska politička emigracija.
U julu 1931. godine organizacija League for Croatian National Freedom iz San Franciska uputila je pismo Eriku Dramondu, generalnom sekretaru Društva naroda.
U pismu su Hranilović i Soldin predstavljeni kao žrtve političkog progona.
Organizacija je tvrdila da su osuđeni zato što su mirno protestovali protiv jugoslovenske vlasti i tražila od Društva naroda da interveniše kod jugoslovenske vlade.
Ta verzija bila je potpuno drugačija od one koju nalazimo u optužnici i presudi.
U jugoslovenskom sudskom postupku Hranilović i Soldin tretirani su kao pripadnici organizacije odgovorne za terorističke aktivnosti i političko nasilje.
U emigrantskoj propagandi predstavljeni su kao politički zatvorenici.
Šta možemo zaključiti iz dokumenata
Danas, kada se svi ovi dokumenti stave jedan pored drugog, moguće je rekonstruisati osnovnu liniju događaja.
Toni Šlegel ubijen je 22. marta 1929. godine u Zagrebu.
Prema sudskoj verziji, Mijo Babić bio je neposredni izvršilac pucnjave.
Matija Soldin bio je neposredno povezan sa pripremom i izvršenjem atentata prema optužnici koju je sud razmatrao.
Marko Hranilović imao je organizacionu funkciju i sam je pred sudom potvrdio da je bio sekretar organizacije, ali je negirao da je učestvovao u konkretnom ubistvu Šlegela.
Gustav Perčec pojavljuje se kao važna veza sa političkom emigracijom i inostranstvom.
Istraga se zatim proširila na druga nasilna dela i kontakte organizacije.
Suđenje 1931. godine završeno je smrtnim presudama za Hranilovića i Soldina.
Kazna je izvršena 25. septembra 1931. godine.
Prvi teroristički napad ustaškog pokreta
Atentat na Šlegela danas se u istoriografskim pregledima često navodi kao prva teroristička akcija ustaškog pokreta.
Ipak, važno je razumeti istorijski trenutak.
U martu 1929. godine ustaški pokret još nije imao onu razvijenu organizacionu strukturu koju će izgraditi tokom tridesetih godina.
Ljudi koji se pojavljuju u ovom slučaju delovali su u krugu radikalnog hrvatskog nacionalističkog i pravaškog podzemlja, a kasnije će njihov slučaj biti uklopljen u istoriju ustaškog pokreta.
Zbog toga je najpreciznije reći da atentat na Tonija Šlegela 22. marta 1929. godine predstavlja prvu poznatu terorističku akciju koja se u kasnijoj istoriji ustaškog pokreta vezuje za njegov rani organizacioni razvoj.
To je početak jedne mnogo šire priče.
Posle Šlegelovog ubistva uslediće nova politička ubistva, oružane akcije, bekstva u inostranstvo, stvaranje emigrantskih organizacija i razvoj sistematskog terorizma koji će tokom tridesetih godina prerasti granice Kraljevine Jugoslavije.
Ali prvi veliki slučaj ostaje Zagreb, 22. mart 1929. godine.
Tog dana su pucnji pred kućom Tonija Šlegela otvorili jednu od najmračnijih stranica političkog nasilja u međuratnoj Jugoslaviji.
Коментари
Постави коментар