Braco (Križari II)
KRIŽARI
Leto 1947. godine donelo je novu fazu posleratne borbe. Do tada su se priče o ljudima koji su ostali u šumama uglavnom vezivale za manje grupe, potere i pokušaje da se pronađu njihovi jataci. Sada se situacija menjala. Iz inostranstva su počeli da dolaze ljudi sa konkretnim zadacima, instrukcijama i vezama. Nisu više trebalo samo da pronađu sklonište. Trebalo je da pronađu organizaciju.
U Zagrebu, Beogradu i drugim gradovima vlast je istovremeno pokušavala da uspostavi novu državu, dok je na drugoj strani granice deo emigracije pokušavao da obnovi ono što je 1945. godine izgubio. U materijalu koji je kasnije objavila „Borba“ taj plan opisan je kao pokušaj stvaranja takozvanih „Hrvatskih oružanih snaga“, koje bi, prema verziji tadašnjeg tužilaštva, bile povezane sa „Hrvatskim državnim odborom“ i imale zadatke od oružanih akcija do obaveštajnog rada.
Za ljude koji su plan pravili u emigraciji, međutim, postojao je problem koji se nije mogao rešiti na papiru. Nisu znali kakvo je stvarno stanje u zemlji. Da li križarske grupe još postoje? Koliko ih ima? Ko ih vodi? Gde se nalaze? Ko ih prihvata? I, možda najvažnije, da li su međusobno povezane?
Odgovor je trebalo pronaći na terenu.
Prvi prelazak
Prva grupa koja će ući u Jugoslaviju postaje jedan od najvažnijih početaka čitave priče. U njoj su bili Ljubo Miloš, Ante Vrban i Luka Grgić. Njihova imena u posleratnoj štampi nisu predstavljena kao imena ljudi koji su slučajno prešli granicu. „Borba“ ih odmah povezuje sa ratnim ustaškim strukturama. Miloša navodi kao nekadašnjeg zapovednika logora Jasenovac, Stara Gradiška i Lepoglava, Vrbana kao ustaškog bojnika na dužnosti u Staroj Gradiški, dok se Grgić navodi kao ustaški bojnik.
Prema saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova koje je objavila „Borba“, sva trojica su uhapšena 20. jula 1947. godine, pri čemu je Grgić poginuo. U istom dokumentu vlast tvrdi da su ubačene grupe bile otkrivane odmah nakon ulaska u zemlju i da nisu uspele da izvrše svoje zadatke.
Ljubo Miloš — čovek koji se vraća
Ljubo Miloš (1919–1948)
Ljubo Miloš bio je jedan od ljudi sa najtežom ratnom biografijom među pripadnicima prve grupe. „Borba“ ga u svom saopštenju opisuje kao ustaškog bojnika i zapovednika logora Jasenovac, Stara Gradiška i Lepoglava. Posle sloma NDH odlazi iz zemlje, a 1947. godine vraća se ilegalnim putem.
Njegova posleratna uloga bila je drugačija od ratne: trebalo je da se poveže sa ljudima u zemlji i pomogne u organizovanju nove ilegalne mreže. U tome je upravo ležao rizik čitave akcije. Čovek koji je prelazio granicu nije dolazio u nepoznato samo sa oružjem, već sa informacijama o tome gde bi trebalo da pronađe ljude.
„Borba“ navodi da je uhapšen 20. jula 1947. godine zajedno sa Antom Vrbanom, dok je Luka Grgić tada poginuo. Kasnije je izveden pred sud i 1948. osuđen na smrt.
Ante Vrban — drugi čovek grupe
Ante Vrban (1908–1948)
Ante Vrban se u „Borbi“ navodi kao ustaški bojnik koji je tokom rata službovao u logoru Stara Gradiška. Njegova ratna biografija bila je poznata jugoslovenskim organima bezbednosti, pa njegov povratak u zemlju 1947. nije predstavljao nepoznat slučaj.
Sa Milošem i Grgićem činio je prvu grupu koja je trebalo da pronađe veze sa ljudima koji su ostali u zemlji. Njihov zadatak nije bio samo da se kreću po terenu. Trebalo je da pronađu postojeće grupe i da na osnovu njihovog stanja procene da li je moguće organizovati širu mrežu.
Grupa je otkrivena 20. jula 1947. godine. Vrban je uhapšen, a kasnije osuđen na smrt. Njegovo ime tako postaje jedno od prvih imena koja će se ponavljati u dokumentima o pokušajima organizovanja ilegalnih grupa posle rata.
Luka Grgić — ime koje nestaje u prvoj akciji
Luka Grgić
O Luki Grgiću u dostupnom materijalu postoji mnogo manje podataka nego o Milošu i Vrbanu. „Borba“ ga navodi kao ustaškog bojnika i člana prve grupe koja je prešla u Jugoslaviju.
Njegova sudbina bila je drugačija od sudbine dvojice saputnika. Prema službenom saopštenju, Grgić je poginuo 20. jula 1947. godine prilikom hapšenja grupe.
U ovom feljtonu nećemo mu pripisivati biografske detalje koji nisu potvrđeni dostavljenim izvorima. Njegova uloga u priči važna je upravo zato što predstavlja prvi poznati gubitak u nizu grupa koje će tokom narednih meseci pokušavati da pređu granicu.
Devet dana kasnije — druga grupa
Prvo hapšenje nije zaustavilo prebacivanje ljudi. Naprotiv. Samo devet dana kasnije pojavljuje se nova grupa.
„Borba“ navodi da je toga dana uhapšena grupa koju su činili Božidar Petračić, Vjekoslav Španíček, Stjepan Križanić, Vladimir Hranilović i Josip Jezovšek. U tekstu su uz njihova imena navedene i ratne funkcije koje su obavljali u ustaškim strukturama.
Božidar Petračić — čovek predviđen za organizaciju
Božidar Petračić
U dostavljenom materijalu Petračić se navodi kao ustaški bojnik i stožernik u Vinkovcima. Njegovo ime pojavljuje se i u dokumentu koji govori o sastavu takozvanog „Hrvatskog državnog odbora“, odnosno strukture kojoj je, prema tadašnjoj verziji događaja, trebalo da pripadne rukovođenje aktivnošću u zemlji.
Njegovo uključivanje u grupu zato pokazuje da se nije računalo samo na ljude za oružane akcije. U planu je očigledno postojala potreba za ljudima koji bi mogli da preuzmu organizacione zadatke i povežu različite tačke ilegalne mreže.
Petračić je sa ostalim članovima grupe uhapšen 29. jula 1947. godine.
Španíček, Križanić, Hranilović i Jezovšek
Vjekoslav Španíček
„Borba“ ga navodi kao ustaškog nadporučnika i zapovednika satnije. Njegova biografija u ovom izvoru nije šire razrađena, ali sama navedena funkcija pokazuje da je pripadao vojnom kadru koji je emigrantska organizacija uključivala u posleratne pokušaje povratka u zemlju.
Stjepan Križanić
U službenom saopštenju naveden je kao poručnik vojnog redarstva. Za njega dostavljeni materijal ne daje mnogo više biografskih podataka, pa ćemo ostati pri onome što izvor potvrđuje.
Vladimir Hranilović
Navodi se kao nadporučnik vojnog redarstva. Njegovo ime pojavljuje se u drugoj grupi koja je uhapšena 29. jula 1947. godine.
Josip Jezovšek
„Borba“ ga posebno izdvaja kao organizatora ustaške špijunaže u kotaru Dvor na Uni. To ga čini zanimljivim za kasniji razvoj priče, jer pokazuje da se među ljudima koji su slati u zemlju nisu nalazili samo vojni kadrovi, već i ljudi sa iskustvom u obaveštajnom i policijskom radu.
Druga grupa završila je isto kao i prva. Ulazak u zemlju nije značio početak dugog ilegalnog rada, već hapšenje gotovo odmah nakon prelaska. U materijalu „Borbe“ upravo se to ponavlja kao obrazac: grupa prelazi granicu, a organi bezbednosti je vrlo brzo pronalaze.
19. septembar — mnogo veća grupa
Ako su prve dve grupe bile relativno male, treća je već bila mnogo brojnija. „Borba“ navodi da je 19. septembra 1947. godine jugoslovensku granicu ilegalno prešla grupa od četrnaest ljudi. Među njima su bili Kreso Župan, Franjo Petek, Želimir Liko, Eduard Pribilović, Ivan Vragolović, Mihajlo Četa, Ivan Šop, Ivan Šošić, Mirko Maraković, Petar Jurčević, Ivan Prusac, Suljo Žajdar i Rudolf Mur, uz još navedene pripadnike grupe u tekstu.
Prema istom izvoru, svi su uhapšeni odmah po prelasku granice, dok su Kreso Župan i Rudolf Mur prilikom hapšenja poginuli.
Ovaj slučaj je važan zbog broja ljudi. Više nije reč o trojici ljudi koji pokušavaju da pronađu vezu. U zemlju sada ulazi veća grupa. To znači da je organizacija u emigraciji bila spremna da ulaže sve više ljudi u operaciju.
Istovremeno, brzina kojom su grupe otkrivane ostaje ista. Granica postaje mesto na kojem se ljudi ne zadržavaju dugo.
24. oktobar — Tomljeković i „Braco“
Samo nešto više od mesec dana kasnije pojavljuje se nova grupa. Prema „Borbi“, 24. oktobra 1947. godine jugoslovensku granicu prešli su Josip Tomljeković „Braco“, Edo Kršul, Juraj Preko, Vinko Dundović, Jure Brozović, Martin Mešić, Ljubomir Sujić i Ante Budomir. Uhapšeni su već 25. oktobra.
Josip Tomljeković „Braco“
Tomljeković je u dostavljenim dokumentima naveden kao ustaški potpukovnik i jedan od ljudi koji su imali visoku funkciju u ratnoj organizaciji. Njegovo ime se pojavljuje i u dokumentaciji koja govori o emigrantskoj mreži i pokušajima da se preko ljudi ubačenih u zemlju organizuje obaveštajni rad.
Posebno je zanimljivo što se njegovo ime pojavljuje uz Božidara Petračića i druge ljude koji su kasnije navedeni u službenim dokumentima o strukturi „Hrvatskog državnog odbora“. To pokazuje da su se u grupe ubacivali ljudi koji su u planiranoj organizaciji imali različite funkcije.
Tomljeković je sa grupom prešao granicu 24. oktobra, a uhapšen već sledećeg dana.
Jedan dan između granice i hapšenja
U slučaju Tomljekovićeve grupe posebno upada u oči razmak od samo jednog dana. Granica je pređena 24. oktobra, a hapšenje je usledilo 25. oktobra.
Za ljude koji su ulazili u zemlju to je moralo da izgleda kao da se prostor kroz koji prolaze zatvara mnogo brže nego što su očekivali. Ali ako je emigrantski centar i dalje verovao da njegove veze funkcionišu, svako novo hapšenje moglo je biti tumačeno kao pojedinačni neuspeh, a ne kao znak da je cela mreža već kompromitovana.
Upravo tu se krije jedna od najvećih tajni čitave priče. Koliko je ljudi u emigraciji znalo da grupe nestaju čim pređu granicu? Koliko su dugo verovali da je uzrok u greškama samih grupa? I kada su prvi put shvatili da neko u Jugoslaviji poznaje njihove planove pre nego što ljudi uopšte stignu do odredišta?
Posleratna „Borba“ na ta pitanja ne daje odgovor. Ona objavljuje rezultate. Hapšenja, imena, datume i funkcije. Ali kada se ti datumi poređaju jedan iza drugog, dobija se obrazac koji je mnogo rečitiji od pojedinačnog saopštenja.
29. jul: druga grupa.
19. septembar: velika grupa.
24/25. oktobar: nova grupa i hapšenje već sledećeg dana.
To više ne izgleda kao nekoliko nepovezanih pokušaja. Izgleda kao lanac.
Šta je bilo iza tog lanca?
U dokumentu „Borbe“ koji govori o optužnici protiv Kavrana i drugih pojavljuju se i podaci o vezama sa inostranstvom. Navodi se da je Kavran tokom emigracije bio povezan sa različitim linijama strane obaveštajne aktivnosti. U tekstu se pominje i „plan 10. travnja“, kao i plan za organizovanje špijunaže u Jugoslaviji i novac namenjen pripremi grupa.
Dalje se navodi da je sredinom 1947. Kavranov saradnik Geco Altman u okolini Salcburga uspostavio vezu sa čovekom koji je, prema optužnici, rukovodio obaveštajnim centrom jedne strane države. U istom dokumentu stoji da je Kavran preko ubačenih ljudi slao u zemlju instrukcije za obaveštajni rad i pitanja prema kojima je trebalo prikupljati podatke.
Ove tvrdnje moramo čitati kao ono što jesu: delove tadašnje optužnice i službene interpretacije. One nisu same po sebi dokaz za svaku pojedinačnu tvrdnju o stranim službama. Ali kao dokument vremena pokazuju kako je vlast 1947/48. razumela mrežu i kakvu je strukturu pripisivala ljudima koji su ulazili u zemlju.
Radio-stanica u šumi
Za organizaciju koja želi da održava vezu sa inostranstvom, radio je bio mnogo više od tehničkog sredstva. On je bio veza sa centrom. Grupa u šumi mogla je da javi gde se nalazi, da zatraži pomoć, da primi instrukcije ili da pošalje podatke.
U službenom saopštenju koje je objavila „Borba“ navodi se da su ljudi ubacivani sa lakim oružjem, radio-stanicama i drugim materijalom za ilegalni rad.
Ako je služba bezbednosti uspela da kontroliše takvu komunikaciju, onda više nije morala da juri samo čoveka koji se kreće kroz šumu. Mogla je da prati i njegovu vezu sa ljudima koji se nalaze hiljadama kilometara dalje.
Tu se granica između policijske potere i kontraobaveštajne operacije počinje gubiti.
Granica je postajala zamka
Do kraja 1947. godine obrazac je već bio vidljiv. Ljudi dolaze iz inostranstva sa zadatkom da pronađu veze u zemlji. Ali čim uđu, nestaju. Jedna grupa, druga, treća, četvrta.
Za emigrantski centar to je predstavljalo ogroman problem — pod uslovom da je znao šta se događa. Ako je znao da su ljudi uhapšeni, mogao je da prekine akciju. Ako nije znao, slao je nove. A ako je dobijao informacije zbog kojih je verovao da mreža i dalje radi, svaka nova grupa bila je još jedan korak dublje u zamku.
Upravo zato je važno ne posmatrati svaki slučaj zasebno. 20. jul 1947. nije samo hapšenje Miloša i Vrbana. 29. jul nije samo hapšenje Petračića i njegove grupe. Septembar nije samo nova pogranična akcija. Oktobar nije samo još jedno saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova.
Svi ti datumi zajedno predstavljaju početak jedne iste operacije.
A što je više ljudi ulazilo u Jugoslaviju, to je služba bezbednosti dobijala više imena, više veza i više prilika da otkrije ko se nalazi na drugom kraju lanca.
U jednom trenutku više nije bilo najvažnije uhvatiti sledeću grupu.
Najvažnije je bilo da ljudi koji ih šalju i dalje veruju da njihove veze funkcionišu.
Jer samo tako će poslati još ljudi.
A među njima će se, pre ili kasnije, pojaviti i oni koji znaju mnogo više od običnog kurira.
Čovek koji zna plan.
Čovek koji zna imena.
Čovek koji zna gde su veze.
Čovek koji može da poveže emigrantski centar sa ljudima u zemlji.
Božidar Kavran.
Osnovu ovog dela čine dostavljeni tekstovi „Borbe“ iz 1947. godine, naročito službena saopštenja o grupama koje su prelazile granicu i dokumenti koji opisuju organizacionu strukturu. Izrazito ideološke formulacije tadašnje štampe nisu korišćene kao neutralne istorijske činjenice. Kada se govori o tvrdnjama optužnice o stranim obaveštajnim službama, one su označene kao tvrdnje tadašnjih organa vlasti. Za osobe za koje dostavljeni materijal ne daje dovoljno biografskih podataka nisu dodavane neproverene biografije.
Коментари
Постави коментар