Gvardijan (Križari V)

Felјton - tajne službe, dokumenti i posleratna štampa

KRIŽARI

V deo - Gvardijan: kada je potera postala zamka

Do ovog trenutka priča je izgledala jednostavno: ljudi iz emigracije prelaze granicu, traže križare i pokušavaju da ih povežu. Ljudi u zemlji pokušavaju da prežive, a jugoslovenska služba bezbednosti ih traži. Ali tokom leta 1947. godine odnos snaga počinje da se menja. UDBA više ne želi samo da pronađe one koji dolaze. Želi da sazna ko ih šalje, kojim putem dolaze, kome se javljaju i koliko ljudi još čeka sa druge strane granice.

Tu počinje operacija „Gvardijan“. Naziv je uzet iz pseudonima Božidara Kavrana. Savremeni pregled Hrvatskog biografskog leksikona navodi da je Kavran pod imenom „Gvardijan“ vodio takozvanu Akciju 10. travnja, dok je UDBA svoju protivakciju nazvala Operacija Gvardijan.

Upravo je zbog toga važno razdvojiti dve stvari koje se često mešaju: Akcija 10. travnja bila je plan emigrantskog pokreta za ubacivanje ljudi u Jugoslaviju i povezivanje grupa u zemlji, dok je operacija „Gvardijan“ bila jugoslovenska kontraobaveštajna operacija usmerena protiv te mreže.

Dve akcije, dva cilja.
Akcija 10. travnja trebalo je da dovede ljude iz emigracije u zemlju i poveže ih sa postojećim grupama. „Gvardijan“ je imao suprotan cilj: da te ljude zadrži u uverenju da su veze u zemlji žive — i da ih tako navede da šalju još ljudi.

Prvi čovek koji je prešao granicu

Prva grupa koju su poslali činili su Ljubo Miloš, Ante Vrban i Luka Grgić. U prethodnim delovima već smo pratili njihovo kretanje. Ali sada njihov slučaj dobija sasvim drugo značenje.

Prema kasnijim opisima operacije, UDBA je još pre njihovog dolaska dobila informaciju da se sprema prva grupa. RTS u pregledu operacije navodi da je služba potom postavila svoje ljude na prihvatnim tačkama i da je upravo preko svojih saradnika uspela da dođe do grupe.

Ono što je važno jeste da Miloš i Vrban nisu bili uhapšeni odmah na samoj granici. Grupa je neko vreme lutala terenom tražeći veze sa križarima. Prema kasnijem opisu događaja, tek pri povratku prema granici dolazi do susreta sa čovekom koji se predstavlja kao pripadnik križarske grupe.

Za njih je to bio dokaz da su ipak pronašli vezu.

Za UDBU je to bio trenutak koji je čekala.

Čovek koji ih čeka u šumi

U ovoj fazi operacije najvažnija stvar nije bila sila. Bila je uverljivost.

Čovek koji se pojavio pred grupom morao je da izgleda kao neko ko pripada istom svetu. Morao je da zna dovoljno da ne izazove sumnju, ali i da ponudi ono što su ljudi iz emigracije tražili: vezu sa križarima.

U kasnijim rekonstrukcijama navodi se da je UDBA koristila svog saradnika koji je grupu povezao sa ljudima koji su se predstavljali kao križari. Nakon toga Miloš i Vrban su odvedeni u improvizovani logor, gde je usledilo hapšenje.

U tadašnjoj štampi, naravno, nije postojao ovakav detaljan opis mehanizma. Objavljena su saopštenja o hapšenju. Tek kasniji izvori i rekonstrukcije operacije pokušavaju da objasne šta se događalo iza tih kratkih službenih vesti.

„Prva grupa“ je za emigraciju trebalo da bude početak organizovanja. Za UDBU je postala ključ za otvaranje vrata kroz koja će proći sledeće grupe.

Najvažniji trenutak: šta su uhapšeni znali?

Hapšenje samo po sebi nije bilo dovoljno. Ako bi se operacija završila na Milošu, Vrbanu i Grgiću, emigrantski centar mogao je jednostavno da zaključi da je grupa napravila grešku i pošalje druge ljude.

Mnogo vrednije bilo je ono što su uhapšeni ljudi mogli da znaju.

Prema kasnijim izvorima, Ljubo Miloš je tokom istrage pristao na saradnju i predao podatke o radio-vezi, šiframa i načinu komunikacije. Taj detalj je od ogromnog značaja za nastavak priče, jer se time menja karakter operacije: UDBA više ne čeka samo sledećeg čoveka. Dobija mogućnost da utiče na komunikaciju između zemlje i emigracije.

U dokumentima iz 1947. godine koje smo već koristili vidi se koliko je radio-veza bila važna za čitavu mrežu. U njima se navode radio-stanice, obuka radio-telegrafista i potreba da se podaci iz zemlje šalju prema centru.

Zato je kontrola radio-veze značila mnogo više od kontrole jednog uređaja.

To je značilo kontrolu razgovora.

Lažna vest koja menja tok operacije

Tu nastupa najvažniji element „Gvardijana“.

Prema kasnijim rekonstrukcijama, nakon prvog hapšenja UDBA je kroz svoje kanale poslala Kavranu poruku koja je trebalo da ga uveri da je prva grupa uspela da se poveže sa križarima i da na terenu postoji potreba za dodatnim oficirima.

Drugim rečima, UDBA nije želela da Kavran sazna da je njegova grupa uhapšena.

Želela je da veruje u suprotno.

To je ključna razlika između obične policijske akcije i kontraobaveštajne operacije. Policija može da uhvati čoveka. Kontraobaveštajna služba pokušava da kontroliše ono što protivnik misli da se dogodilo.

Prava meta više nije bio čovek u šumi. Prava meta postao je čovek koji odlučuje ko će sledeći preći granicu.

Druga grupa - potvrda da zamka radi

Ako je poruka bila uspešna, morao je da usledi novi potez emigrantskog centra. I usledio je.

Druga grupa prešla je granicu tokom jula 1947. godine. U službenom materijalu „Borbe“ njeno hapšenje je navedeno kao jedno u nizu akcija protiv grupa koje su se ubacivale u zemlju.

Kasniji izvori daju konkretniji sled događaja: grupa je prešla granicu 20. jula, a uhapšena je 29. jula u okolini Suhopolja.

Ono što je za UDBU bilo mnogo važnije od samog hapšenja jeste potvrda da je Kavran i dalje verovao u ono što mu je javljeno.

Nova grupa znači novu mogućnost.

Nova mogućnost znači novu informaciju.

A nova informacija vodi do sledeće grupe.

Od jedne grupe do sistema

Tokom narednih meseci obrazac se ponavlja. Ljudi dolaze. Neko ih dočekuje. Uspostavlja se veza. Grupa biva uhapšena. A centar u emigraciji dobija informaciju zbog koje veruje da se operacija u zemlji nastavlja.

RTS navodi da je u operaciji koja je vođena 1947. i 1948. uhapšeno svih 19 ubačenih grupa i ukupno 96 ljudi.

Istovremeno, stručni rad objavljen u časopisu „Časopis za suvremenu povijest“ navodi da je akcija trajala do 3. jula 1948. godine i da je završena Kavranovim hapšenjem.

Brojke su važne, ali same po sebi ne objašnjavaju operaciju. Ono što je čini neobičnom jeste njeno trajanje. Da je UDBA samo hapsila jednu po jednu grupu, emigracija bi posle prvih nekoliko neuspeha morala da postane opreznija.

Ali ako emigracija veruje da grupe uspešno ulaze u zemlju, onda svaki novi čovek koji prelazi granicu postaje deo iste zamke.

Papuk više nije samo planina

Papuk je na početku priče bio prostor u kojem su ljudi iz prve grupe pokušavali da pronađu križare. Posle njihovog hapšenja postao je mesto na kojem je UDBA mogla da kontroliše susret sa sledećim ljudima.

U dostupnim rekonstrukcijama operacije posebno se ističe korišćenje ubačenih saradnika i stvaranje prividnih prihvatnih tačaka. Akademski rad o Akciji 10. travnja navodi da je UDBA nakon prvog slučaja uspostavljala kontrolisane kanale i da su pojedini detalji o agentima u Austriji ostali predmet različitih i međusobno neusaglašenih izvora.

To je važno naglasiti. O samoj operaciji postoji velika literatura, ali nisu svi detalji jednako pouzdani. Neki dolaze iz službenih posleratnih verzija, neki iz kasnijih memoarskih i novinskih rekonstrukcija, a neki iz istoriografskih radova koji upravo upozoravaju na probleme sa izvorima.

Zato u ovom feljtonu nećemo praviti legendu od „savršenog plana“. Pratićemo ono što se može dokumentovati, a tamo gde postoji neslaganje — jasno ćemo ga označiti.

„Radio-igra“

Sa radio-stanicom i šiframa u rukama, operacija dobija novu dimenziju. U nekim kasnijim opisima upravo se radio-veza navodi kao jedan od ključnih elemenata pomoću kojeg je UDBA održavala privid da križarska mreža u zemlji i dalje funkcioniše. RTS takođe navodi da je UDBA došla do plana radio-veza i šifre i da je na osnovu toga nastavila komunikacionu igru.

To je bio izuzetno rizičan posao. Jedna greška u jeziku, jedna pogrešna informacija ili jedan detalj koji ne odgovara stvarnom stanju na terenu mogao je da otkrije prevaru.

Zato je cilj morao biti jednostavan: ne stvarati previše detalja.

Dovoljno je bilo ostaviti utisak da se mreža kreće, da ljudi čekaju, da nedostaju oficiri i da je potrebno poslati nove.

Upravo takva poruka bila je mnogo opasnija od otvorenog poziva.

Jer je izgledala kao da dolazi iznutra.

Kavran dobija ono što želi

Paradoks cele operacije bio je u tome što je Kavran morao da dobije ono što je tražio da bi nastavio da veruje u mrežu.

Tražio je ljude na terenu.

Dobijao je potvrdu da ih ima.

Tražio je oficire.

Dobijao je informaciju da nedostaju.

Tražio je vezu.

Dobijao je radio-odgovor.

Svaka potvrda gurala ga je korak dalje.

A svaki novi korak značio je novu grupu ljudi koju UDBA može da čeka.

Najveća prednost „Gvardijana“ nije bila u tome što je UDBA znala gde se nalazi sledeća grupa. Bila je u tome što je mogla da utiče na odluku da ta grupa uopšte bude poslata.

Poslednja grupa

Operacija je tako postepeno došla do svoje najvažnije tačke. Ako su gotovo svi ljudi već uhvaćeni, ostalo je pitanje: ko još donosi odluke?

Odgovor je bio Božidar Kavran.

RTS navodi da je jugoslovensko rukovodstvo u jednom trenutku tražilo da se akcija prekine kada je trebalo da bude uhapšen glavni organizator, ali da je na zahtev rukovodstva operacije rad produžen i da je Kavran na kraju uhapšen.

Ovaj detalj je posebno važan jer pokazuje da je operacija do tada već prerasla u nešto više od lova na preostale grupe. Sada je pitanje bilo šta se može dobiti ako se pusti da mreža još malo radi.

Još ljudi?

Još veza?

Još informacija?

Ili sam organizator?

3. jul 1948. - Gvardijan ulazi u Jugoslaviju

3. jul 1948.

Prema izvorima koji rekonstruišu operaciju, Božidar Kavran ulazi u Jugoslaviju sa poslednjom grupom. Njegovim hapšenjem završava se „Gvardijan“. Istoriografski pregled u „Časopisu za suvremenu povijest“ navodi upravo 3. jul 1948. kao završetak akcije.

Čovek čiji je pseudonim dao ime čitavoj operaciji sada je uhvaćen u sopstvenoj mreži.

Za emigrantski centar to je bio trenutak kada je postalo jasno da se nešto dogodilo. Za UDBU, to je bio završetak višemesečne operacije koja je počela prvom grupom i završila čovekom koji je organizovao njeno slanje.

U nekim kasnijim izvorima navodi se i poruka koju je UDBA poslala centru u Austriji nakon završetka operacije, kao svojevrsna završna tačka radio-igre. Taj detalj je poznat iz kasnijih rekonstrukcija, pa ga ovde nećemo predstavljati kao originalni tekst iz „Borbe“.

Šta je zapravo bilo „Gvardijan“?

Najjednostavnije rečeno, to nije bila jedna zaseda.

Nije bila ni jedna racija.

Nije bila samo potera za križarima.

To je bila operacija koja je, prema dostupnim rekonstrukcijama, kombinovala informacije dobijene od uhapšenih ljudi, kontrolisane kontakte, ubačene saradnike i komunikacionu obmanu kako bi se protivnička organizacija održala u uverenju da njeni kanali u zemlji funkcionišu.

RTS danas opisuje upravo taj element kao jednu od centralnih karakteristika operacije, dok istoriografski izvori naglašavaju da su pojedinosti o kanalima i agentima predmet različitih tumačenja.

Drugim rečima, najjači deo operacije nije bio trenutak kada su ljudi uhapšeni.

Najjači deo bio je period pre hapšenja, dok su ljudi još verovali da su slobodni.

Posle Gvardijana

Operacija je završena, ali priča nije. U avgustu 1948. godine usledila su suđenja. Hrvatski biografski leksikon navodi da je Kavran osuđen na smrt pred Vrhovnim sudom NRH, a stručni pregled operacije navodi da je većina uhapšenih dobila najteže kazne.

Time je organizovani pokušaj povezivanja emigrantskog centra sa križarskim grupama u zemlji praktično slomljen.

Ali ostaje pitanje koje je možda važnije od samog kraja.

Koliko je ono što je UDBA znala bilo stvarno, a koliko je bilo proizvedeno u istrazi i posleratnoj propagandi?

Tu moramo da budemo pažljivi.

Stara „Borba“ je važan primarni izvor za proučavanje onoga što je tadašnja vlast saopštavala javnosti. Ali ona nije neutralan izvor. Kasniji istoriografski radovi, biografije i istraživanja mogu da potvrde neke elemente, dok druge ostavljaju otvorenim.

Zato se pravi istorijski feljton ne završava rečenicom „sve je bilo upravo tako“.

On pokazuje šta dokument kaže, šta drugi izvori potvrđuju i gde počinje prostor za sumnju.

Gvardijan je zato važan iz dva razloga.
Prvo, pokazuje kako je jedna tajna služba mogla da razbije mrežu tako što je kontroliše iznutra. Drugo, ostavlja iza sebe ogromnu količinu materijala čija je interpretacija decenijama bila opterećena političkim interesima obe strane.

Izvori i napomena
Osnovu ovog dela čine dostavljeni materijali „Križari 1947“ i tekstovi „Borbe“, posebno dokumenti o Kavranu, ubačenim grupama, radio-vezama i planovima emigrantske organizacije.

Za proveru šire rekonstrukcije korišćeni su Hrvatski biografski leksikon, RTS i istoriografski radovi o Akciji 10. travnja i Operaciji Gvardijan. Posebno je važno da se pojedinosti o radu agenata, radio-igri i kanalima ne predstavljaju kao nesporne činjenice tamo gde izvori upozoravaju na različite verzije događaja.

VI deo Poslednja igra: šta se dešavalo kada je UDBA već držala mrežu pod kontrolom, kako je Kavran namamljen da lično dođe u Jugoslaviju, šta je vlast želela da sazna pre nego što zatvori operaciju i zašto je u jednom trenutku razmatrano da se akcija prekine.

'''