Za Hrvatsku i Krista (Križari III)
KRIŽARI
Dok su preko granice tokom 1947. godine počele da ulaze nove grupe, u samoj Jugoslaviji postojala je sasvim druga slika. Nisu svi ljudi koje je emigracija želela da pronađe bili deo jedne organizacije. Nisu svi imali iste ciljeve, niti su svi imali iste veze. Jedni su se skrivali od nove vlasti, drugi su pokušavali da prežive u šumi, treći su održavali veze sa ljudima iz sela, a tek deo njih pokušavao je da se poveže sa emigracijom.
Upravo zato izraz „križari“ treba posmatrati oprezno. Posleratna štampa koristila ga je kao zajednički naziv, ali materijal koji smo pratili pokazuje da je na terenu postojalo više manjih grupa, različitog sastava i različite sudbine. Nije postojala jedna velika vojska koja je 1945. godine nestala u šumu i čekala svoj trenutak. Postojala je mreža ljudi, skrovišta, poznanstava i povremenih veza.
Za čoveka koji se skrivao u šumi najveći problem nije bio samo kako da izbegne patrolu. Mnogo teže bilo je pitanje svakodnevice. Gde spavati? Gde nabaviti hranu? Kako doći do odeće? Kako saznati šta se događa u okolnim selima? Kome verovati? I kako razlikovati čoveka koji je spreman da pomogne od čoveka koji će prijaviti njegovo prisustvo?
Šuma nije bila samo zaklon
Bilogora, Papuk, Psunj, Krndija i Dilj-gora u materijalima se pojavljuju kao ključni prostori kretanja grupa. To su predeli u kojima je poznavanje terena bilo presudno. Mala grupa koja je poznavala šumske puteve, proplanke i prilaze selima mogla je da se kreće neuporedivo lakše nego jedinica koja je pokušavala da je pronađe.
Ali šuma je imala i drugu stranu. Čovek koji u njoj ostaje danima ili nedeljama zavisi od sveta izvan nje. Bez hrane i informacija nema dugog skrivanja. Zato je za svaku grupu pitanje ljudi na terenu bilo jednako važno kao i pitanje oružja.
Upravo se zbog toga u posleratnim dokumentima pojavljuje pojam „jatak“. Jatak nije nužno bio pripadnik grupe. Njegova uloga mogla je biti mnogo jednostavnija: da pruži prenoćište, ostavi hranu, prenese poruku ili omogući prolaz kroz određeni kraj.
Ali iz perspektive službe bezbednosti, čovek koji pomaže grupi postaje deo šireg lanca. Ako se pronađe jedan jatak, moguće je doći do drugog. Ako drugi zna gde grupa nabavlja hranu, može se doći do trećeg. Ako treći poznaje čoveka koji donosi poruke, onda se odjednom pojavljuje veza koja vodi mnogo dalje od jednog skrovišta.
Ko je zaista bio „križar“?
Tu nastaje jedna od najvećih teškoća u čitanju stare štampe. U tekstovima objavljenim neposredno posle rata različiti ljudi mogu biti predstavljeni istim nazivom. U jednoj grupi nalazio se bivši pripadnik ratne formacije, u drugoj čovek koji je bežao od nove vlasti, u trećoj neko ko je pokušavao da uspostavi vezu sa emigracijom.
Kasniji materijali često sve te slučajeve stavljaju pod jednu oznaku. To je politički razumljivo, ali istorijski nije dovoljno precizno.
Zato je korisnije govoriti o grupama nego o jednoj „križarskoj vojsci“. I prvi deo ovog feljtona već je pokazao da su se grupe razlikovale po veličini, načinu rada i vezama. Upravo ta razdrobljenost postaće važna kada se emigracija bude trudila da ih objedini.
Bilogora teren i veze
Bilogora se u dostupnim materijalima pojavljuje među prostorima na kojima su se kretale manje grupe. Za njih je teren predstavljao prirodni zaklon, ali je istovremeno zahtevao oslonac na ljude izvan šume. Bez lokalnih kontakata grupa je mogla da ostane neprimećena samo dok je imala zalihe.
Upravo zato su sela i šumski putevi bili povezani u jednu nevidljivu geografiju. Za državnu patrolu mapa je predstavljala granice opština, sela i puteve. Za čoveka u šumi važniji su bili ljudi koji mogu da otvore vrata, ostave hranu ili upozore na patrolu.
Papuk se posebno vezuje za prve pokušaje povezivanja ljudi koji su dolazili iz emigracije sa postojećim grupama. Upravo je na Papuku završena prva grupa sa Ljubom Milošem, Antom Vrbanom i Lukom Grgićem.
U tom smislu Papuk nije samo geografsko ime. On je postao jedno od prvih mesta na kojima se susreću dve različite priče: ljudi koji su već bili u zemlji i ljudi koji su verovali da u zemlji još postoji organizacija dovoljno snažna da ih prihvati.
I ova područja pojavljuju se u kasnijim izveštajima i sudskim materijalima. Njihovo ponavljanje govori o širini prostora u kojem su se kretale male grupe. Ali sama činjenica da se određeni planinski i šumski predeli stalno navode ne znači da je u njima postojala jedna centralno komandovana organizacija.
Naprotiv, upravo teren objašnjava zašto su grupe mogle dugo da ostanu razdvojene. Između dve grupe moglo je biti mnogo kilometara, malo sigurnih veza i veoma malo pouzdanih informacija.
Jataci nevidljivi deo priče
U svakoj priči o ljudima koji se skrivaju u šumi postoji opasnost da se pažnja zadrži samo na naoružanim ljudima. Međutim, mala grupa ne može dugo da postoji bez kontakta sa civilnim stanovništvom. Jataci su zato predstavljali nevidljivu infrastrukturu.
Njihova pomoć nije morala biti spektakularna. Nekada je bilo dovoljno ostaviti hleb, odeću ili poruku na dogovorenom mestu. Nekada je trebalo obezbediti noćni smeštaj. Nekada samo javiti da se kroz selo kreće patrola.
Takav sistem je istovremeno imao i ozbiljnu slabost: što je više ljudi znalo za grupu, veći je bio rizik da će informacija procuriti.
Zbog toga je odnos između grupe i jataka morao da bude zasnovan na poverenju. A upravo poverenje postaje najskuplja stvar u ilegalnom radu.
Čovek koji se juče smatrao sigurnim danas je mogao da bude uhapšen. Čovek koji je juče ćutao sutra je mogao da promeni stranu. A grupa koja se oslanjala na jednu kuću mogla je preko noći ostati bez jedinog sigurnog mesta.
Hrana, sklonište i pritisak
U kasnijem materijalu „Borbe“ javni tužilac Josip Hrnčević opisuje kako su pojedine grupe pokušavale da pronađu oslonac među stanovništvom. Prema njegovoj verziji događaja, kada nisu uspevale da obezbede takvu podršku, pribegavale su pljački zadruga i šumskih magacina.
Ovu tvrdnju ne treba automatski pretvarati u opšti opis svih grupa. Ona dolazi iz tadašnjeg optužnog i političkog okvira. Ali ona otvara jedno važno pitanje: šta se događa sa grupom kada nestane lokalna podrška?
Odgovor je jednostavan —mora da pronađe drugi način da preživi.
A taj drugi način često znači veći rizik.
Što je grupa udaljenija od pouzdanih ljudi, to je više primorana da se kreće, da traži hranu i da kontaktira nove ljude. Svaki novi kontakt povećava mogućnost da neko sazna za njeno prisustvo.
Odvojene grupe zajedničko ime
Upravo ovde dolazimo do ključnog problema koji će kasnije pokušati da reši emigracija. Ako grupe na terenu nisu međusobno povezane, kako ih povezati?
Odgovor je trebalo da dođe spolja.
Ljudi koji su dolazili iz emigracije nisu tražili samo sklonište. Tražili su postojeće vođe, ljude sa ratnim iskustvom, sigurne veze i mogućnost komunikacije sa drugim grupama.
Ali između slike koju je emigracija imala o stanju u Jugoslaviji i stvarnog stanja na terenu mogla je postojati ogromna razlika.
U emigrantskim centrima moglo je izgledati da u zemlji postoji velika, nevidljiva vojska. Na terenu su možda postojale samo male, izovoljane grupe koje su prvenstveno pokušavale da prežive.
To je razlika između pokreta koji postoji i pokreta za koji neko veruje da postoji.
Upravo će ta razlika biti od presudnog značaja za operaciju „Gvardijan“.
Šta je UDBA videla?
Za službu bezbednosti problem nije bio samo u ljudima koji su se skrivali. Mnogo važnije bilo je da li se među njima mogu pronaći veze prema ljudima koji dolaze iz inostranstva.
Ako se jedna grupa pronađe, može se pratiti njeno kretanje. Ako se pronađe jatak, može se pratiti njegov kontakt. Ako se pronađe kurir, može se saznati kome nosi poruku.
Takav način rada menja celu logiku potere. Više nije potrebno juriti svakog čoveka. Dovoljno je pronaći jednu tačku u mreži i čekati da kroz nju prođe sledeća informacija.
Upravo zato su prva hapšenja ljudi koji su prelazili granicu bila toliko značajna. Ako su ti ljudi dolazili sa informacijama o kontaktima u zemlji, njihovo hapšenje moglo je otvoriti put prema postojećim grupama.
A ako su ljudi koji su ih poslali verovali da su veze i dalje sigurne, nove grupe će nastaviti da dolaze.
Jedna zemlja, dve slike
Sa jedne strane granice postojala je slika Jugoslavije u kojoj su ostaci ratnih formacija još aktivni, spremni da se ponovo organizuju. Sa druge strane, na terenu su postojale male grupe koje su se suočavale sa svakodnevnim problemima opstanka.
Između te dve slike nalazila se emigrantska mreža.
Ona je pokušavala da odvojenim grupama pošalje ljude, oružje, radio-stanice i instrukcije. „Borba“ je upravo takve zadatke navodila u službenim tekstovima o ubačenim grupama. Ali činjenica da je neko imao plan nije značila da je taj plan mogao biti sproveden na terenu.
Plan je zahtevao ljude.
Ljudi su zahtevali veze.
Veze su zahtevale poverenje.
A poverenje je bilo ono što je u ilegalnoj mreži najlakše pucalo.
Prava slabost nije bila u šumi
Do kraja ove faze priče postaje jasno da se sudbina križarskih grupa nije odlučivala samo u šumi. Odlučivala se između šume i sela, između sela i grada, između kurira i radio-stanice, između čoveka koji donosi poruku i čoveka koji je čeka.
Zato će naredna faza biti potpuno drugačija.
Emigracija više neće pokušavati samo da pronađe postojeće grupe. Pokušaće da ih organizuje. Da im odredi zadatke. Da ih poveže. Da od rasutih ljudi napravi mrežu.
A kada jedna takva mreža počne da se formira, postaje moguće pratiti je.
Upravo tu se priča o ljudima iz šume spaja sa pričom o ljudima iz emigracije.
Jedni su čekali pomoć.
Drugi su verovali da pomoć šalju.
A treći su već bili između njih.
Ovaj deo je zasnovan prvenstveno na dostavljenoj posleratnoj štampi i materijalima koji su već korišćeni u prva dva dela. Posebno je važna razlika između činjenica koje izvor neposredno navodi i tvrdnji tadašnjeg tužilaštva. Zato su navodi o ponašanju grupa, jatačima i pljačkama označeni kao deo tadašnje verzije događaja, a ne kao univerzalna karakteristika svih križarskih grupa. Dostupni materijali potvrđuju postojanje različitih manjih grupa i važnost terena i lokalnih veza, ali ne daju osnov da se sve te grupe predstave kao jedna jedinstvena organizacija.
Коментари
Постави коментар