Dani koji su prethodili pucnjavi
Pucnjava u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine
20. juna 1928. godine Narodna skupština u Beogradu postala je poprište jednog od najtežih političkih obračuna u istoriji Kraljevine SHS. Puniša Račić, narodni poslanik Narodne radikalne stranke, izvadio je revolver u skupštinskoj sali i otvorio vatru na poslanike Seljačko-demokratske koalicije. Dr Ivan Pernar, Stjepan Radić i Ivan Granja bili su ranjeni, dok su dr Đuro Basariček i Pavle Radić zadobili smrtonosne povrede.
Beogradski dnevni list Vreme već je narednog dana događaj stavio na naslovnu stranu pod velikim naslovom „Krvoproliće u Narodnoj skupštini“. Naslov je sažimao posledice događaja, dok je sam tekst pokušavao da rekonstruiše dramatične minute prethodnog dana.
Međutim, pucnjava nije nastala niotkuda. Da bi se razumeo 20. jun, potrebno je vratiti se nekoliko dana unazad. U skupštinskim klupama, odborima i novinama već se razvijala atmosfera u kojoj su političke razlike sve češće izražavane uvredama, pretnjama i govorom o fizičkom obračunu.
Dani koji su prethodili pucnjavi
Tokom juna 1928. godine sukob između vladine većine i opozicije dostigao je nivo koji je prevazilazio uobičajenu parlamentarnu polemiku. Raspravljalo se o jeziku, karakteru države, političkoj prevlasti, položaju Srba i Hrvata, radu Narodne skupštine i odnosu između Beograda i hrvatskih političkih predstavnika.
Već 12. juna Pavle Radić zatražio je da se skupštinski zapisnik vodi i latinicom, a ne samo ćirilicom. U svom nastupu govorio je i o „beogradskim žargonima“, od kojih je jedan nazvao:
Predlog je odbijen glasovima vladine većine. Dan kasnije rasprava je otišla još dalje. Dr Sekula Drljević govorio je o nezadovoljstvu koje je u „prečanskim krajevima“ postojalo prema onome što je nazivao „cincarskom hegemonijom u Beogradu“.
Na to je odgovorio Puniša Račić. Njegov govor pokazuje koliko su pitanja nacionalnog identiteta i karaktera države već tada bila u središtu skupštinskih sukoba.
Račić je zatim izneo i mnogo širu političku tvrdnju o karakteru države:
Ove reči pokazuju koliko su nacionalna pitanja i pitanje karaktera same države bili snažno prisutni u tadašnjoj skupštinskoj raspravi.
Kada su pretnje izašle iz skupštinske sale
Sukob nije ostajao samo među poslanicima. Politička atmosfera prenosila se i u štampu. Posebno je odjeknuo tekst objavljen 14. juna u listu Jedinstvo, u kojem se govorilo o rušenju države i mogućnosti da budu ubijeni Svetozar Pribićević u Beogradu i Stjepan Radić u Zagrebu.
Tekst je izazvao reakciju dr Ivana Pernara, koji je na sednici finansijskog odbora govorio o pretnjama smrću. Njegove reči bile su podjednako oštre:
Nekoliko dana pre skupštinske pucnjave tako su već postojale javno izgovorene i objavljene pretnje fizičkim nasiljem. Parlamentarna rasprava sve više je ličila na obračun političkih blokova u kojem se granica između verbalnog sukoba i stvarnog nasilja opasno približavala.
„Možete li vi bez nas Srba?“
U danima koji su sledili, skupštinska sala bila je ispunjena dobacivanjima i prekidima. Jedan od radikalskih poslanika dobacio je hrvatskim predstavnicima:
Stjepan Radić mu je odgovorio:
Ove reči dobro pokazuju karakter tadašnjeg sukoba. Nije se raspravljalo samo o jednoj političkoj odluci. U pitanju je bilo shvatanje same države: ko njome upravlja, kakav je odnos između različitih nacionalnih političkih predstavnika i kakvu budućnost treba da ima zajednička država.
Netunske konvencije i nova eskalacija
Dodatnu težinu sukobu dale su Netunske konvencije. Voja Marinković je 16. juna Narodnoj skupštini podneo njihov tekst sa propratnim pismom predsedniku Skupštine dr Ninku Periću.
Pitanje konvencija postalo je još jedna tačka oko koje su se sukobljavali vlada i opozicija. Ljuba Davidović je 18. juna pokušao da pronađe kompromis i pomiri suprotstavljene parlamentarne grupe.
Pokušaj nije uspeo. Stjepan Radić je, prema izvoru, poručio:
Radić i Svetozar Pribićević zatim su napustili sastanak parlamentarne grupe. Istog dana, tokom glasanja o tekstu zapisnika, Radić je vladinoj većini dobacio:
Time se politička kriza približila tački u kojoj više nije bilo dovoljno samo političko neslaganje. Uvrede su postajale lične, a lični sukobi sve češće su se pretvarali u pretnje.
19. jun: „Ovdje će pasti glava i bit će krvi“
Dan uoči pucnjave bio je posebno buran. Poslanici su se neprestano prekidali, dobacivali jedni drugima i ulazili u otvorene sukobe. Stjepan Radić zamerio je radikalima što vreme provode u bifeu i hodnicima umesto da prisustvuju skupštinskom radu.
Njegova primedba bila je kratka, ali uvredljiva:
Na to je usledila reakcija Tome Popovića:
U kontekstu onoga što će se dogoditi sledećeg dana, ova rečenica dobija posebno težak karakter. Sama po sebi ona još nije bila pucnjava, ali pokazuje koliko je politički govor u Skupštini već bio ispunjen neposrednim pretnjama fizičkim obračunom.
Predlog Puniše Račića i još 23 poslanika
Istog dana, 19. juna, Puniša Račić podneo je predsedniku Narodne skupštine predlog koji su, pored njega, potpisala još 23 poslanika vladinih grupa. Među potpisnicima nalazio se i slovenački poslanik Pušenjak.
Predlog se odnosio na Stjepana Radića. U njemu se navodilo da je Radić većinu Narodne skupštine nazvao „stokom“, pa se tražilo da lekarski konzilijum utvrdi da li je Radić duševno normalan.
Ako bi lekarski pregled pokazao da Radić nije umno poremećen, predlagano je kažnjavanje najvišom kaznom koju je predviđao skupštinski poslovnik.
Međutim, najviše pažnje privlači završetak predloga. U njemu se govori o mogućnosti događaja koji tek treba da nastupe:
Predlog nije prihvaćen. Predsednik Narodne skupštine dr Ninko Perić odbio je zahtev, obrazlažući da u poslovniku nije postojao osnov da se Radić šalje na takvo posmatranje.
Veče 19. juna
Ni večernja sednica nije donela smirivanje. Prilikom govora dr Jurja Krnjevića ponovo je došlo do velike buke. Kosta Timotijević nazvao je Svetozara Pribićevića „bitangom“, na šta mu je Pribićević odgovorio:
Tako je završen 19. jun — dan tokom kojeg su se u skupštinskoj sali čule pretnje smrću, podnet formalni predlog protiv jednog od najistaknutijih opozicionih lidera i nastavile lične uvrede između predstavnika vlasti i opozicije.
Sutradan je trebalo da se sednica nastavi. Ali niko u sali nije mogao znati da će 20. jun postati jedan od najkrvavijih datuma u istoriji jugoslovenskog parlamentarizma.
20. jun — „Sednica počinje u buri“
Beogradsko Vreme je u izveštaju od 20. juna atmosferu opisalo velikim naslovom:
Ispod glavnog naslova stajala je najava: „G. S. Pribićević pokreće pitanje Beogradskih Konvencija“. Već sam raspored teksta pokazuje šta je tada bilo u središtu pažnje: oštri sukobi između poslaničkih grupa, pitanje političke većine i sve otvoreniji međusobni napadi.
Sednica je, prema izveštaju Vremena, počela u 9.40 časova. Od samog početka došlo je do novih sporova i prekida.
Poslanici Seljačko-demokratske koalicije protestovali su zbog ranijih pretnji. Prema njihovim navodima, Tomo Popović, Joca Jelić i Puniša Račić pretili su da će ubiti Stjepana Radića.
Umesto smirivanja, usledio je novi sukob. Vojvoda Lune Jovanović pozvao je hrvatske poslanike:
Sa druge strane usledio je odgovor:
„Pasti će njegova glava!“
U takvoj atmosferi Tomo Popović ponovo je govorio o Stjepanu Radiću i njegovom ponašanju. Njegove reči bile su direktna pretnja:
Predsednik Narodne skupštine kaznio je Popovića pismenim ukorom. Međutim, incident time nije bio završen.
Nekoliko trenutaka kasnije reč je dobio Puniša Račić. Upravo njegov govor Vreme od 21. juna izdvojilo je kao ključni trenutak i naslovilo ga:
„Upotrebiti i drugo oružje“
Račić je govorio o političkoj situaciji i opasnosti za srpske interese. Njegove reči bile su sve oštrije:
Zatim je izgovorio rečenicu koja će, posmatrana iz perspektive onoga što se dogodilo samo nekoliko trenutaka kasnije, postati najpoznatiji deo njegovog govora:
U sali je nastala velika graja. Dr Ivan Pernar dobacio je:
Račić je zatim izašao iz svoje klupe i krenuo prema govornici, odnosno prema prostoru u kojem su se nalazili hrvatski poslanici.
„Ako me vi ne zaštitite, sam ću ga kazniti“
U tom trenutku Račić je stavio ruku u džep. U njemu se nalazio revolver — parabellum.
Okrenuo se prema predsedniku Skupštine dr Ninku Periću i rekao:
U dvorani je ponovo nastala vika. Situacija je u nekoliko trenutaka prešla iz verbalnog sukoba u neposrednu opasnost.
Račić je tada izgovorio još jednu rečenicu:
Posle toga izvadio je parabellum.
Prvi hitac — Ivan Pernar
Prema detaljnoj rekonstrukciji iz Umorstva hrv. narodnih zastupnika, ministar Vujičić, koji je sedeo u ministarskoj klupi iza Račića, pokušao je da ga zaustavi i uhvatio ga za ruku. Istovremeno je priskočio i ministar Kujundžić.
Račić je uspeo da se oslobodi.
Tada je odjeknuo prvi pucanj.
Metak je pogodio dr Ivana Pernara približno jedan centimetar iznad srca. Pernar se srušio na klupu, ali pucnjava nije prestala.
Račić je usmerio oružje prema Stjepanu Radiću.
Đuro Basariček pokušava da zaštiti Radića
Dr Đuro Basariček primetio je da Račić sada usmerava oružje prema Stjepanu Radiću. Umesto da se skloni, pokušao je da interveniše.
Prema rekonstrukciji izvora, Basariček je skočio preko stenografskog stola pokušavajući da spreči Račića.
Račić se naglo okrenuo prema njemu i pucao.
Metak je pogodio Basaričeka u slabinu i izašao u predelu leve lopatice. Basariček je odmah pao onesvešćen na pod.
Ovaj trenutak posebno je važan za rekonstrukciju događaja. Basariček nije bio slučajna žrtva koja se našla na putanji metka. Prema izvoru, pokušao je da spreči Račića i time zaštiti Stjepana Radića.
Ivan Granja staje između napadača i Radića
Dok je Basariček već ležao na podu, opasnost po Stjepana Radića nije prestala. Ivan Granja pokušao je da ga zaštiti svojim telom.
Račić je ponovo ispalio hitac.
Granja je pogođen u ruku.
Posle toga Račić je ponovo usmerio parabellum prema Stjepanu Radiću i pogodio ga u trbuh.
Tako se u svega nekoliko trenutaka skupštinska rasprava pretvorila u niz pucnjeva u neposrednoj blizini poslanika i ministara.
„Ha! Tebe sam i tražio!“
Posle ranjavanja Stjepana Radića, prema izvoru, prema Račiću je skočio Pavle Radić.
Račić mu je tada dobacio:
Zatim je nanišanio i pucao.
Pavle Radić pogođen je približno jedan centimetar ispod srca i srušio se onesvešćen na pod.
Svetozar Pribićević sedeo je u klupi neposredno uz Stjepana Radića. Prema rekonstrukciji izvora, u tom trenutku postojala je bojazan da bi Račić mogao nastaviti da puca i na njega.
To se ipak nije dogodilo.
Krvoproliće koje je trajalo manje od jednog minuta
Jedan od najneverovatnijih elemenata čitavog događaja jeste njegova brzina. Sve ono što je zauvek promenilo političku istoriju zemlje dogodilo se u svega nekoliko sekundi.
Izvor vreme trajanja opisuje veoma precizno:
U tako kratkom vremenskom periodu pogođeni su dr Ivan Pernar, dr Đuro Basariček, Ivan Granja, Stjepan Radić i Pavle Radić.
Vreme je u izdanju od 21. juna upravo zato celu priču naslovilo kao „Krvoproliće u Narodnoj skupštini“. U velikom naslovu list je naveo da je Puniša Račić ubio Pavla Radića i Đuru Basaričeka, teško ranio Stjepana Radića i Pernara, a lako Ivana Granja.
Time je događaj iz unutrašnje političke krize prerastao u nacionalnu tragediju i jedan od najtežih udaraca parlamentarnoj instituciji u Kraljevini SHS.
„U sred nereda sednica se prekida“
Posle pucnjave nastao je haos. Poslanici su se sklanjali, deo njih ispod klupa, dok su lekari pokušavali da pomognu ranjenima.
Vreme je u svom izveštaju koristilo naslov „U sred nereda sednica se prekida“, čime je saželo ono što se dogodilo u sali: parlamentarni rad više nije bio moguć.
Stjepan Radić uspeo je da izađe u hodnik, ali se ubrzo srušio. Prevezen je automobilom u bolnicu.
Dr Đuro Basariček ostao je da leži između stenografskog stola i prvih klupa. Lekari su pokušali da mu pomognu, ali je prema izvoru podlegao povredama usled velikog gubitka krvi.
Pavle Radić je prenesen do ambulantnih kola. Na putu je nakratko došao svesti i rekao:
Prema izvoru, preminuo je na putu do bolnice.
„Drama počinje“
Naslov „Drama počinje“, koji se pojavljuje u izveštaju Vremena od 21. juna, posebno dobro opisuje prelazak iz političke rasprave u fizičko nasilje.
Novinski izveštaj navodi da je Račić bio razdražen nakon Pernarovih uvreda i da je upravo tada došlo do pucnjave. Nakon prvog metka u Pernara usledila su još četiri metka kojima su, prema novinskom prikazu, pogođeni Pavle Radić, Đuro Basariček, Stjepan Radić i Ivan Granja.
Detaljnija rekonstrukcija iz knjige omogućava da se taj sažeti novinski prikaz razloži na pojedinačne trenutke: pokušaj ministara da zaustave Račića, prvi hitac u Pernara, Basaričekov pokušaj da zaštiti Radića, Granjin pokušaj da stane između njih, ranjavanje Stjepana Radića i konačni napad na Pavla Radića.
Puniša Račić napušta salu
Posle pucnjave Račić je napustio skupštinsku salu. Vreme je narednog dana izvestilo da se narodni poslanik, koji je izvršio pucnjavu, zatim predao Ministarstvu unutrašnjih dela, koje ga je sprovelo u Upravu grada.
U međuvremenu je vest o krvoproliću izazvala snažnu reakciju u Beogradu i širom zemlje. Ono što se nekoliko minuta ranije događalo pred očima poslanika sada je postajalo politički događaj čije posledice više nisu mogle da se ograniče na jednu skupštinsku sednicu.
U samoj sali ostali su mrtvi i ranjeni. Jedan od prisutnih, govoreći o Pavlu Radiću, rekao je:
Ta rečenica, zabeležena u izvoru, pokazuje i neposredni ljudski doživljaj tragedije. Iza političkih etiketa, skupštinskih blokova i međusobnih uvreda ostali su ljudi koji su u nekoliko sekundi postali žrtve političkog nasilja.
Jedan detalj koji pokazuje koliko je sve bilo blizu
Posebno je upečatljiv položaj Svetozara Pribićevića u trenutku pucnjave. On je sedeo neposredno uz Stjepana Radića. Nakon što je Radić pogođen, postojala je bojazan da bi Račić mogao nastaviti da puca i na njega.
Ipak, do toga nije došlo.
Ovaj detalj dodatno pokazuje koliko je ceo događaj bio brz i koliko je malo vremena bilo za bilo kakvu reakciju. Između pojedinih hitaca ljudi su pokušavali da se sklone, da zaštite druge ili da fizički zaustave napadača.
Od parlamentarne krize do nacionalne tragedije
Kada se događaji od 12. do 20. juna posmatraju kao celina, vidi se postepeno zaoštravanje političke atmosfere. Najpre su tu bile oštre rasprave o jeziku i državnom uređenju. Zatim su došle međusobne optužbe, politički obračuni, tekstovi u štampi, pretnje smrću i sve direktnije lične uvrede.
19. juna podnet je predlog protiv Stjepana Radića u kojem se govori o mogućim „neželjenim događajima“. Istog dana u Skupštini čule su se reči o tome da će „pasti glava“ i da će „biti krvi“.
A 20. juna Puniša Račić je, tokom svog govora, rekao da će upotrebiti „i drugo oružje“. Nekoliko trenutaka kasnije to oružje je zaista izvadio.
Zato pucnjavu ne treba posmatrati kao potpuno izolovan incident koji se dogodio bez prethodnog upozorenja u političkoj atmosferi. Izvori pokazuju niz događaja koji su prethodili tragediji. To, naravno, ne znači da su prethodne uvrede i pretnje automatski odredile ono što će se dogoditi, ali pokazuju koliko je parlamentarni sukob bio opasan.
Jedan gotovo neverovatan detalj: čovek na dovratku
Jedan od najneobičnijih detalja vezanih za pucnjavu u Narodnoj skupštini dolazi iz kasnijeg sećanja Milana Stojadinovića.
Prema Stojadinoviću, dok se u skupštinskoj sali odvijala drama, jedan čovek je celu scenu mirno posmatrao, naslonjen na dovratak ulaza u skupštinsku salu.
Taj čovek bio je dr Ante Pavelić, tada narodni poslanik. Dok je u sali vladala panika, dok su odjekivali pucnji i dok su drugi poslanici pokušavali da se sklone ili pomognu ranjenima, Pavelić je, prema ovom kasnijem svedočenju, stajao na dovratku i posmatrao šta se događa.
Posle pucnjave, Puniša Račić je, izlazeći iz sale sa pištoljem u ruci, ugledao Pavelića.
Pogledali su se.
Prema Stojadinovićevom zapisu, Račić mu je tada rekao:
Sama scena je kratka, ali je istorijski veoma upečatljiva. U istom prostoru u kojem je nekoliko trenutaka ranije došlo do krvoprolića, susreli su se čovek koji je upravo pucao i političar koji će nekoliko godina kasnije postati Poglavnik Nezavisne Države Hrvatske.
Važno je naglasiti da ovaj detalj ne potiče iz stenografskog zapisnika Narodne skupštine niti iz neposrednog izveštaja Vremena od 21. juna 1928. godine. Reč je o kasnijem sećanju Milana Stojadinovića i zato ga treba posmatrati kao takvo.
Pavelićev odlazak iz Beograda
Prema istom Stojadinovićevom svedočenju, Pavelić je iste večeri napustio Beograd i otišao za Zagreb.
Nekoliko dana kasnije otišao je dalje, u Bugarsku, gde se, prema ovom izvoru, sastao sa Vančom Mihajlovim, jednim od vodećih ljudi tadašnje VMRO.
Taj podatak daje čitavoj epizodi dodatnu istorijsku težinu. U trenutku pucnjave u Narodnoj skupštini teško je bilo predvideti kako će se razvijati politički život pojedinaca koji su se tog dana našli u sali. Ipak, njihovi putevi će u narednim godinama voditi u potpuno drugačiji politički ambijent.
Za samu rekonstrukciju 20. juna najvažnije je ostati oprezan: susret Račića i Pavelića u ovoj formi pripada Stojadinovićevom kasnijem svedočenju, dok neposredni tok pucnjave rekonstruisujemo prvenstveno na osnovu tadašnjeg novinskog izveštaja i detaljnijeg istorijskog izvora.
Epilog
Pucnjava od 20. juna 1928. godine ostala je jedna od najdramatičnijih epizoda parlamentarne istorije Kraljevine SHS. Za manje od jednog minuta politički sukob koji se danima zaoštravao pretvoren je u oružani obračun.
Dvojica poslanika, dr Đuro Basariček i Pavle Radić, izgubila su život, dok su Stjepan Radić, dr Ivan Pernar i Ivan Granja ranjeni.
Ono što se događalo pre pucnjave — uvrede, pretnje, politički sukobi i upozorenja o mogućim „neželjenim događajima“ — pokazuje koliko je atmosfera u Narodnoj skupštini već bila ozbiljno narušena.
A nekoliko sekundi pucnjave bilo je dovoljno da se ta politička kriza pretvori u tragediju čije će posledice daleko nadživeti samu sednicu 20. juna 1928. godine.
Izvori
Vreme, 20. jun 1928. — izveštaj o burnoj skupštinskoj sednici i političkom sukobu vladine većine i opozicije.
Vreme, 21. jun 1928. — naslovna strana „Krvoproliće u Narodnoj skupštini“ i neposredni izveštaj o pucnjavi, poginulima, ranjenima i predaji Puniše Račića.
Umorstvo hrv. narodnih zastupnika, str. 386–389. — detaljna rekonstrukcija skupštinskih sukoba, događaja 19. i 20. juna, redosleda pucnjeva i posledica po ranjene i poginule poslanike.
Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt. — kasnije sećanje na detalj o susretu Puniše Račića i dr Ante Pavelića neposredno nakon pucnjave.
Napomena: Citati iz istorijskih izvora zadržani su u izvornom obliku kada je to važno za autentičnost. Pripovedni deo je prilagođen savremenom srpskom jeziku i latinici.
Коментари
Постави коментар