Zaboravljeni atentat u Narodnoj skupštini
Kako je Damjan Arnautović 1936. pucao na Milana Stojadinovića
Da li ste znali da je, posle atentata na Stjepana Radića u Narodnoj skupštini 1928. godine, samo osam godina kasnije u istoj toj Skupštini ponovo pokušano političko ubistvo? Ovoga puta meta je bio predsednik jugoslovenske vlade Milan Stojadinović.
O događaju se danas relativno malo govori. Ipak, sačuvani novinski izveštaji sa suđenja Damjanu Arnautoviću, kao i kasnija svedočenja i zapisi učesnika, omogućavaju da se rekonstruiše veoma dramatična priča: atmosfera koja je prethodila atentatu, Arnautovićevo ponašanje uoči sednice, pitanje revolvera, trenutak kada je potegao oružje, reakcija poslanika i ono što je usledilo pred Državnim sudom za zaštitu države.
Još zanimljivije je to što se u tim izvorima pojavljuju različite verzije pojedinih događaja. Ko je dao Arnautoviću revolver? Da li je već ranije najavljivao da će doći do nasilja? Da li je direktno ciljao Stojadinovića? I da li je samo nekoliko sekundi i reakcija jednog narodnog poslanika sprečila mnogo veću tragediju?
„Dejstvo je taman obrnuto“
Jedan zapis koji govori o atmosferi uoči događaja počinje poređenjem sa Gustaveom Le Bonom i njegovim delom Psychologie des Masses. Autor opisuje kako se ponašanje mase može preokrenuti u trenutku kada neko iz gomile povikne nešto što ostali prihvate kao signal.
„Ne u reku!“ Dejstvo je obrnuto.
U Narodnoj skupštini vodila se budžetska debata, tokom koje je, prema sećanju Milana Stojadinovića, došla do izražaja slabost opozicije da nametne svoju volju vladinoj većini.
Posle generalne debate, opozicija je doživela poraz, a zatim je usledila specijalna debata i rasprava o pojedinim resorima. Opozicija je, odbila da učestvuje i napustila sednice Narodne skupštine.
U takvoj političkoj atmosferi trebalo je da bude održana i sednica na kojoj je Stojadinović imao da podnese svoj ekspoze o spoljnoj politici.
Bila je to, kako je opisano, jedna od značajnijih sednica. Prisustvovala je celokupna Vlada, diplomatski kor, a galerije za novinare i publiku bile su prepune.
Posebnu pažnju izazivala je međunarodna situacija. Hitlerova Nemačka počela je da zauzima sve aktivniju i agresivniju ulogu u evropskoj politici, zbog čega je za ekspoze o spoljnoj politici vladalo veliko interesovanje.
A taj datum bio je poznat svim narodnim poslanicima.
Bio je to 6. mart 1936. godine.
Noć pre atentata
Prema svedočenjima, uoči ekspozea jedna veća grupa opozicionih poslanika, najvećim delom iz „Specijalnog kluba“, okupila se na večeri i pijanci.
Među njima su bili Vasilije Trbić, Dragiša Stojadinović i Tasa Dinić.
Društvo je, prema zapisu, nastavilo sa pićem duboko u noć. U jednom trenutku Tasa Dinić je napustio društvo, rekavši da putuje u Prag.
Pre odlaska, međutim, oslovio je Damjana Arnautovića, koji je te večeri bio u centru pažnje alkoholisanog društva.
Damjane, ja se skoro vraćam, a ti dotle ne zaboravi da ti je pala u udeo istorijska misija!
Arnautović je, prema ovom zapisu, odgovorio:
Ne brini, Taso, izvršiću je!
Posle Dinićevog odlaska društvo je nastavilo da se zabavlja, ali se postepeno razilazilo. Jedino je Damjan Arnautović ostao do kraja.
Menjajući lokale, dočekao je beli dan u jednoj periferijskoj kafani. Odatle je, prema ovom zapisu, smušen i neispavan, pošao pravo u Narodnu skupštinu.
I to baš u vreme kada je počinjao ekspoze.
Arnautović silazi sa galerije sa revolverom
Na suđenju je svedočio komesar skupštinske policije Živko Protić.
Protić nije bio u samoj sali u trenutku kada je izvršen atentat, ali je, prema svom iskazu, pratio Arnautovića od novinarske galerije.
Primetio je da Arnautović nije bio dovoljno pribran.
Još važnije prilikom njegovog silaska sa galerije, Protić je, prema sopstvenom svedočenju, primetio da Arnautović ima revolver u zadnjem džepu.
Komesar ga je navodno pozvao da pođu u bife.
„Ja idem da govorim. Ja ga se ne plašim.“
Arnautović je, međutim, na suđenju negirao da ga je Protić pozvao u bife.
Ko je još imao oružje?
Na suđenju se pitanje oružja nije odnosilo samo na Arnautovića.
Komesar Protić ispričao je da je pre atentata prilazio narodnom poslaniku Dragiši Milovanoviću i pitao ga da li ima oružje. Milovanović je to negirao.
U tom trenutku naišao je Mirko Urošević.
Kada je na suđenju pomenuto pitanje revolvera koji je navodno viđen kod Uroševića, on je, prema novinskom izveštaju, veoma burno reagovao. Ustao je i počeo da se objašnjava sa komesarom, zaklinjući se da to nije tačno.
Vasilije Trbić je takođe pitao Protića da li ga je ikada video sa oružjem. Protić je odgovorio da je to čuo tek posle događaja, ali da ga lično nije video sa oružjem.
Odakle je Arnautović dobio revolver?
Jedna od centralnih tačaka procesa bilo je pitanje oružja kojim je Arnautović pucao.
Arnautović je pred sudom tvrdio da veliki revolver nije dobio od Dragiše Stojadinovića. Govorio je da ga je imao još od vremena proboja Solunskog fronta.
Međutim, u ranijim policijskim zapisnicima postojale su drugačije tvrdnje. Sud je tokom procesa čitao njegove ranije iskaze i suočavao ga sa onim što je prethodno rekao istražnim organima.
U jednom od tih iskaza navodilo se da mu je revolver dao Dragiša Stojadinović oko mesec dana pre atentata, zajedno sa 16 metaka.
Prema toj verziji, šest metaka pripadalo je narodnom poslaniku Radivoju Nanoviću.
U istom iskazu pojavljuje se i veoma značajna rečenica koja je pripisana Stojadinoviću:
„Pazi, trebaće ti ovaj revolver kad nastane gužva.“
Arnautović je pred sudom osporavao sadržaj i okolnosti svojih ranijih izjava. Upravo zbog toga su razlike između policijskih zapisnika i njegovog kasnijeg iskaza postale jedna od važnijih tačaka procesa.
Postojao je i drugi revolver
Situaciju je dodatno komplikovala činjenica da je Arnautović zaista priznao da je ranije nabavio jedan drugi, manji revolver od Dragiše Stojadinovića.
Prema njegovom iskazu, taj revolver kupio je polovinom februara.
Kasnije ga je prodao u Rakovici, jer je ostao bez novca.
Zbog toga je na suđenju bilo veoma važno razdvojiti pitanje tog manjeg revolvera od velikog revolvera iz kojeg je pucano u Skupštini.
Šta se dogodilo u samoj Skupštini?
Jedan od najvažnijih svedoka bio je narodni poslanik inž. Aćim Popović.
On je pred sudom opisivao kako je izgledao događaj u samoj skupštinskoj sali.
Tokom njegovog iskaza odbrana je pokušavala da pokaže da je Arnautović bio izazvan od strane predsednika Narodne skupštine Stevana Ćirića.
Popović je, međutim, naveo da je pucanj čuo tek nakon što je narodni poslanik Stojadin Dimitrijević udario Arnautovića po ruci.
Upravo na tom mestu razvila se rasprava između svedoka i odbrane.
Advokat Vujanac naglasio je da se radilo o jednoj ili dve sekunde koje su mogle odlučiti sudbinu čitavog događaja.
Da li bi Arnautović pogodio Milana Stojadinovića da ga narodni poslanik Stojadin Dimitrijević nije zadržao?
Aćim Popović je zatim pred sudom pokazivao kako je Arnautović postupio.
„Išao je u pravcu predsednika vlade“
Zatim je saslušan narodni poslanik Đuro Čejović iz Bara.
Njegov iskaz bio je, prema novinskom izveštaju, sređeniji od prethodnog. Čejović je posebno naglasio da je atentator išao u pravcu predsednika vlade.
Nije imao savršen pregled cele sale jer je u trenutku kada je video šta se događa preskočio klupe i krenuo prema Arnautoviću.
Ipak, sa leve strane kod atentatora primetio je cev revolvera.
„Prvi hitac ispalio je u pravcu Stojadinovića“
Još direktnije svedočenje dao je narodni poslanik Đorđe Jevtić.
Prema njegovom iskazu, Arnautović je bio pijan, štucao i pravio neumesne primedbe.
Jevtić je, međutim, za sam čin atentata izneo ključan detalj:
Prema njegovom iskazu, Arnautović je prvi hitac ispalio slobodno u pravcu dr Milana Stojadinovića.
Na pitanje zašto smatra da je Arnautović bio pijan, Jevtić je odgovorio da je to zaključio na osnovu njegovih neumesnih primedbi.
„Biće bitke kakve nije bilo, krvi kakve nije bilo“
Svedok Velimir Ursulić izneo je još jedan detalj koji se odnosio na period pre samog atentata.
Oko polovine februara, na šalteru skupštinske pošte, pitao je Arnautovića zašto se vrši opstrukcija.
Prema Ursulićevom sećanju, Arnautović mu je tada rekao:
„Biće bitke kakve nije bilo, krvi kakve nije bilo.“
Arnautović je ovo negirao.
Tvrdio je da te reči nije rekao Ursuliću, već upravniku skupštinske pošte Popiću, i da ih je izgovorio pod utiskom govora Voje Lazića.
Upravnik pošte Popić takođe je negirao da je sa Arnautovićem razgovarao na način koji je Ursulić opisao.
Jedna ili dve sekunde
Kada se spoje različiti iskazi sa suđenja, dobija se veoma dramatična rekonstrukcija.
Arnautović se nalazio na galeriji. Komesar policije tvrdi da je kod njega video revolver. Postojala je napeta politička atmosfera. Arnautović je sišao sa galerije i krenuo prema sali.
Zatim su pojedini poslanici primetili šta se događa.
Prema jednom iskazu, Stojadin Dimitrijević udario je Arnautovića po ruci.
Prema drugom, Arnautović se kretao u pravcu predsednika vlade.
Prema trećem, prvi hitac otišao je upravo u pravcu Stojadinovića.
A onda su ga poslanici savladali.
Atentat koji je ostao u senci atentata na Radića
Kada se govori o političkom nasilju u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije, gotovo sva pažnja usmerena je na događaj iz 1928. godine.
Tada je u skupštinskoj sali izvršen atentat na hrvatske poslanike, a Stjepan Radić je kasnije podlegao ranama.
Međutim, samo osam godina kasnije, ponovo je u Narodnoj skupštini došlo do pucnjave.
Ovoga puta meta je bio predsednik jugoslovenske vlade Milan Stojadinović.
I opet je parlament, mesto koje bi trebalo da bude prostor političke rasprave, postao mesto na kome je politički sukob prešao granicu verbalnog obračuna.
Razlika je u tome što je ovog puta ishod bio drugačiji.
Stojadinović je ostao nepovređen.
Arnautović je savladan.
A onda je usledio sudski proces u kome su se, pred javnošću, otvorila pitanja koja i danas čine ovaj slučaj zanimljivim.
Zaključak
Atentat na Stjepana Radića iz 1928. godine ostao je jedan od najpoznatijih događaja političke istorije Kraljevine Jugoslavije.
Ali činjenica da je 6. marta 1936. godine Damjan Arnautović u Narodnoj skupštini potegao revolver i zapucao tokom sednice na kojoj je bio prisutan predsednik vlade Milan Stojadinović pokazuje da nasilje u jugoslovenskom parlamentarnom životu nije bilo završeno događajima iz 1928. godine.
Naprotiv, osam godina kasnije ponovo se dogodio događaj koji je mogao imati veoma teške posledice.
Sačuvani izveštaji sa suđenja pokazuju i nešto drugo: iza samog pucnja nalazila se duboka politička napetost, sukobi unutar parlamenta, opoziciona opstrukcija, međusobne optužbe i pitanje naoružanja.
Najdramatičniji deo procesa možda je upravo onaj u kome se govori o jednoj ili dve sekunde koje su mogle odlučiti ishod događaja o trenutku kada je Stojadin Dimitrijević reagovao i zadržao Arnautovića.
Da li bi hitac pogodio Milana Stojadinovića da Dimitrijević nije reagovao?
Istorijski izvori sa suđenja ostavljaju nam da to pitanje posmatramo kroz različite iskaze svedoka.
Ali jedno je sigurno: Narodna skupština Kraljevine Jugoslavije bila je 1936. godine ponovo poprište političkog atentata.
Da li ste znali za zaboravljeni atentat Damjana Arnautovića na Milana Stojadinovića?
Novinski izveštaji sa suđenja Damjanu Arnautoviću iz 1936. godine, uključujući izveštaj lista „Dan“ o četvrtom danu procesa pred Državnim sudom za zaštitu države, kao i sačuvane tekstove iz tadašnje štampe.
Korišćen je i zapis/sećanje koje opisuje političku atmosferu početkom 1936. godine, večeru opozicionih poslanika uoči ekspozea 6. marta i razgovor između Tase Dinića i Damjana Arnautovića.
Napomena: Tamo gde se iskazi svedoka i Arnautovićeve izjave razlikuju, razlike su zadržane i predstavljene kao različite verzije događaja.
Коментари
Постави коментар