‘Za kralja i otadžbinu!’

Izveštaji američkog diplomate o političkim prilikama u Jugoslaviji

John Dyneley Prince · izveštaji državnom sekretaru Sjedinjenih Američkih Država

Beograd i Zagreb · 1930.

Izvod iz diplomatskih izveštaja

U sačuvanim stranicama svojih izveštaja državnom sekretaru Sjedinjenih Američkih Država, američki diplomata John Dyneley Prince beleži događaje u Jugoslaviji 1930. godine. Njegovi izveštaji obuhvataju uklanjanje cveća i venaca sa grobova ubijenih hrvatskih poslanika, hapšenja političkih protivnika i veliki skup hrvatskih seljaka u Zagrebu. 

Džon Dajnli Prins (17. april 1868 — 11. oktobar 1945) bio je američki lingvista, diplomata i političar. Bio je profesor na Univerzitetu u Njujorku i Univerzitetu Kolumbija, poslanik u Danskoj i Jugoslaviji, kao i predsedavajući oba doma zakonodavnog tela savezne države Nju Džerzi.

 

I. Venci uklonjeni sa grobova

Prins navodi da je Poslanstvo nezvanično obavešteno da su cveće, trake i venci, koje su prijatelji položili na grobove hrvatskih poslanika ubijenih u Skupštini u junu 1928. godine, povodom Dana Svih svetih, uklonili nepoznati vandali. Prema obaveštenju koje prenosi, pretpostavljalo se da su počinioci Srbi. Jugoslovenska vlada je, piše on, naložila policiji da pokuša da ih pronađe.

Autor sumnja da će počinioci biti otkriveni. Tvrdi da beogradska policija često ne uspeva da rasvetli sitne krađe koje počine stranci, jer je njen instinkt, kako piše, da štiti domaće kriminalce osim kada ih uhvati na delu, pa čak i tada ih često pušta. Nasuprot tome, kaže da je policija spremna da hapsi političke protivnike.

Kao primer navodi Stojana Pribićevića, sina pokojnog opozicionog vođe, za koga piše da je i dalje u zatvoru zbog izjava protiv diktature. Prema izveštaju, uhapšen je 1. novembra jer je navodno dobio novac da u Osijeku objavi pamflet protiv vladinog postupanja prema njegovom ocu, koji je bio neodređeno dugo zadržan u pritvoru. Prins dodaje da je Stojan Pribićević poslat u Ogulin, a da su drugi uhapšeni zbog izdavanja i rasturanja pamfleta.

Prins zaključuje da je „ruka autokratije“ snažna kao i ranije i da se njene mere kažnjavaju istom strogošću — mada, možda, ne istom surovošću kakva je, po njegovoj oceni, bila svojstvena sličnim preventivnim merama sovjetske vlade protiv njenih protivnika.

II. Skup hrvatskih seljaka u Zagrebu

O drugom događaju Prins izveštava da je 8. decembra 1930. u Zagrebu održan veliki skup hrvatskih seljaka, sa očiglednom namerom da potvrde svoju odanost jugoslovenskoj vladi. Učesnici su, prema njegovim rečima, stigli u šezdeset posebnih vozova, a skup je prenošen radijom kako bi dobio što veći publicitet.

Događaj je, piše diplomata, posmatrače podsetio na vreme pre režima. Glavni govornici bili su Dragović, srpski radikal, i Kovačević, Hrvat, koje Prins opisuje kao nekadašnje „neprihvatljive demagoge“ u Skupštini.

Pošto je održano više govora u stilu uobičajenom pre režima, Kovačević je zamolio okupljene da skinu šešire i podignu desnu ruku, kao znak odanosti kralju Aleksandru, pa da za njim ponove zakletvu:

„Kunemo se svemogućim Bogom da ćemo uvek biti verni sinovi kralja Aleksandra, koji je izbavio narod iz patnji i stvorio Jugoslaviju. Kunemo se da ćemo istinski braniti jugoslovensku zastavu i da ćemo, ujedinjeni i vođeni našim kraljem, biti strah i trepet neprijateljima naše zemlje, u zemlji i inostranstvu, te da ćemo braniti zemlju do poslednjeg daha. Kunemo se da ćemo sve svoje misli i želje usmeriti ka sloganu: ‘Za kralja i otadžbinu!’“

Prins smatra da je skup bio jedan od mnogih pokušaja da se pridobije odanost Hrvata, kroz organizovanje javnih događaja i njihovo predstavljanje javnosti. Postavlja pitanje da li je većina prisutnih seljaka zaista tako mislila. Istovremeno iznosi sopstvenu pretpostavku da su neki mogli da gledaju na svečanost kao na prijatnu priliku da praznik provedu sa suprugama i uživaju u ceremoniji, pošto su dobili propusnice za put i osveženje. 

 

U izveštaju stoji i njegova ocena da, dok su uslovi za ubiranje plodova zemlje povoljni, seljak ostaje ravnodušan prema politici. Poslanstvo je, piše on, smatralo da se svečanost uklapala u šire nastojanje vlasti, uz nedavne posete članova kabineta širom zemlje i skupove sa brojnim učesnicima i organizovanim pokličima. Vidljivi nastavak rečenice opisuje ih kao „mnogoglave“ demonstracije.

III. Potpis i cirkulacija izveštaja

Na završnoj stranici Prins se odjavljuje rečima „S poštovanjem“, potpisuje kao John Dyneley Prince i navodi: „Broj spisa 800 pet primeraka“. Kopije su, prema dokumentu, poslate E.I.C.-u u Pariz.

Napomena o izvoru: The American Legation