Stop Udba (Križari VI)

Felјton - završni deo

KRIŽARI

VI deo- Hapšenja, suđenja i kraj jedne mreže

Kada je Božidar Kavran uhapšen početkom jula 1948. godine, završena je najambicioznija faza pokušaja da se posleratne križarske grupe u Jugoslaviji povežu sa emigrantskim centrom u Austriji i Italiji. Ali hapšenje Kavrana nije bio kraj priče. Tek tada je počeo drugi deo: suđenja, presude, javna propaganda i pokušaj države da čitavu operaciju predstavi kao konačan obračun sa ostatkom ustaškog pokreta.

U prethodnim delovima pratili smo kako su ljudi prelazili granicu, kako su tražili veze u zemlji, kako je Božidar Kavran pokušavao da od rasutih grupa napravi organizaciju i kako je UDBA tu mrežu pretvorila u kontraobaveštajnu zamku. Sada se sve te linije spajaju u jednu završnu sliku.

Važno je, međutim, napraviti razliku između onoga što je tada objavila „Borba“, onoga što su tvrdili organi bezbednosti i onoga što kasnija istoriografija može da potvrdi. Upravo kod broja uhapšenih, datuma završetka operacije i samih suđenja postoje razlike u izvorima. Jedan od najdetaljnijih kasnijih radova izričito beleži da se u izvorima pojavljuju različiti datumi početka i kraja Akcije 10. travnja.

4. jul 1948. poslednji čovek u mreži

Božidar Kavran uhapšen je 4. jula 1948. godine, prema istoriografskim radovima koji rekonstruišu Akciju 10. travnja i Operaciju „Gvardijan“. Isti datum navodi i rad koji detaljno prati prvu grupu i razvoj kontraoperacije.

Time je završena operacija koja je trajala nešto više od godinu dana. Prva grupa prešla je Dravu 7. juna 1947, a Kavran je uhvaćen više od godinu dana kasnije.

Od prve grupe do Kavrana: operacija je počela ljudima koji su pokušavali da pronađu križare, a završila se hapšenjem čoveka koji je pokušavao da ih organizuje.

U javnosti je međutim postojao i drugi datum. Ministarstvo unutrašnjih poslova Hrvatske saopštilo je da je akcija trajala do 3. jula 1948. godine. Isti dokument navodi da je od 20. jula 1947. do tog datuma uhvaćeno 96 „špijuna i terorista“. Kasniji istraživači su zabeležili da se u izvorima pojavljuju i 3. i 4. jul kao datum završetka.

Ta razlika nije razlog da biramo „lepši“ datum. Naprotiv, ona pokazuje kako istoričar treba da radi sa ovakvim materijalom: zabeležiti obe verzije i navesti odakle svaka potiče.

96 ljudi broj koji je ostao u službenom saopštenju

Broj 96 postao je jedan od najčešće navođenih podataka o „Gvardijanu“. U saopštenju MUP-a Hrvatske od 12. jula 1948. navodi se da je od 20. jula 1947. do 3. jula 1948. uhvaćeno 96 ljudi koje vlast označava kao špijune i teroriste.

Među najpoznatijim imenima bili su Božidar Kavran, Ljubo Miloš, Ante Vrban, Božidar Petračić, Josip Tomljenović i drugi ljudi iz nekadašnjih ustaških struktura.

Kasniji izvori taj broj često preuzimaju kao ukupan broj učesnika koje je UDBA uspela da uhvati ili neutralizuje u okviru akcije. Međutim, broj 96 ne treba automatski tumačiti kao „96 ljudi koji su svi istovremeno bili u šumi“. Reč je o ukupnom obuhvatu operacije, a ne o jednoj vojnoj formaciji.

To je važno zbog razumevanja cele priče. Križari nisu bili jedna armija od 96 ljudi. Bile su to različite grupe koje su se pojavljivale u različitim trenucima i na različitim mestima.

19 grupa  kako je mreža razbijena

U kasnijim rekonstrukcijama operacije često se navodi da je uhvaćeno ukupno 19 ubačenih grupa. Taj podatak se pojavljuje i u savremenim pregledima operacije.

Ovaj broj bolje objašnjava prirodu operacije od samog broja 96. Emigrantski centar nije poslao jednu veliku jedinicu. Ljudi su slati u talasima, kroz manje grupe, sa različitim zadacima.

UDBA je zato imala priliku da posle svakog uspešnog hapšenja sazna nešto više o sledećem koraku.

Jedna grupa donosila je informacije.

Druga je donosila radio-opremu.

Treća je donosila nova imena.

I tako je svaki sledeći pokušaj ulaska u zemlju postajao sve opasniji za onoga ko ga organizuje.

Ko su bili ljudi koji su završili pred sudom?

Najpoznatiji među optuženima bili su ljudi čije su ratne biografije već bile povezane sa visokim funkcijama u NDH. Za javnost 1948. godine njihova imena nisu bila nepoznata.

Božidar Kavran

Organizator Akcije 10. travnja i čovek koji je koristio pseudonim „Gvardijan“. Prema dokumentima i kasnijim istoriografskim radovima, bio je ključna figura u povezivanju emigrantskih struktura sa grupama koje je trebalo ubaciti u Jugoslaviju. U avgustu 1948. osuđen je na smrt.

Ljubo Miloš

Jedan od ljudi iz prve grupe. U „Borbi“ je opisan kao bivši zapovednik Jasenovca, Stare Gradiške i Lepoglave. Njegovo hapšenje bilo je jedan od početnih trenutaka Operacije „Gvardijan“. Kasnije je izveden pred sud i osuđen na smrt.

Ante Vrban

Član prve grupe koja je ušla u Jugoslaviju. U ratnim godinama bio je povezan sa logorom Stara Gradiška. Kao i Miloš, uhvaćen je u početnoj fazi operacije i kasnije osuđen na smrt.

Božidar Petračić

U dokumentima se pojavljuje kao jedan od ljudi koji su učestvovali u organizovanju i slanju grupa. Njegovo ime se nalazi i u kasnijim spiskovima optuženih i osuđenih.

Josip Tomljenović „Braco“

Jedan od ljudi koji su ušli u Jugoslaviju tokom 1947. godine. U tadašnjim dokumentima naveden je kao ustaški potpukovnik i jedan od ljudi sa važnim položajem u ratnoj strukturi. Kasnije je obuhvaćen procesima protiv učesnika Akcije 10. travnja.

Ovaj izbor nije kompletan spisak. MUP-ovo saopštenje iz jula 1948. navodi veći broj uhapšenih, među kojima su bili i Vjekoslav Blaškov, Vladimir Sabolić, Mimo Rosandić i drugi.

Suđenje avgust 1948.

Posle završetka operacije usledio je sudski epilog. Istoriografski rad koji detaljno obrađuje Akciju 10. travnja navodi da je 36 uhapšenih suđeno pred Vojnim sudom u tri grupe i da je većina osuđena na smrt.

Suđenje je za jugoslovensku vlast imalo i političku funkciju. Posle višemesečne tajne operacije javnost je trebalo upoznati sa rezultatom. Imala je da vidi ko su bili ljudi koji su ulazili u zemlju, kakve su zadatke, prema optužnici, imali i kakav je bio odgovor države.

Ali upravo ovde postaje posebno važno čitati „Borbu“ kao istorijski izvor svog vremena. Tekstovi sa suđenja ne samo da prenose činjenice, već koriste jezik komunističke države i tadašnje propagande. Zbog toga je korisno razdvojiti dve stvari: šta se dogodilo i kako je država odlučila da to predstavi javnosti.

Suđenje je bilo kraj operacije „Gvardijan“, ali je istovremeno bilo početak javne verzije te operacije.

Šta je bilo sa presudama?

Većina najpoznatijih optuženih dobila je smrtnu kaznu. Među njima su bili Kavran, Miloš i Vrban. Kasniji biografski i istoriografski izvori potvrđuju da su pogubljeni 1948. godine.

Drugi optuženi dobili su zatvorske kazne različitog trajanja. Nisu svi ljudi obuhvaćeni operacijom imali istu ulogu niti su svi dobili istu kaznu.

To je još jedan razlog zbog kojeg broj 96 ne treba pretvarati u broj „osuđenih na smrt“. Broj uhapšenih i broj ljudi kojima je suđeno nisu ista kategorija.

Zašto se brojke razlikuju?

Ovo je možda najvažnija metodološka napomena celog feljtona.

U izvorima se pojavljuje broj od 96 ljudi, ali se u drugoj literaturi pojavljuju i drugačiji brojevi. Jedan detaljan istoriografski rad beleži da postoje različiti datumi početka i kraja Akcije 10. travnja i upućuje na više izvora koji daju različite podatke.

Razlog može biti u tome što različiti autori računaju različite kategorije: ubačene grupe, uhapšene, poginule pri hapšenju, ljude obuhvaćene optužnicama ili širi krug saradnika.

Zato u ovom feljtonu nećemo napisati da je „tačan broj“ 96 i zatvoriti pitanje. Tačnije je reći: MUP Hrvatske je u svom saopštenju iz jula 1948. naveo 96 uhvaćenih. Kasniji izvori koriste taj broj, ali postoje razlike u obuhvatu i datumima.

To je istorijski pošteniji način.

Da li su Križari bili velika vojska?

Posle svega što smo prošli kroz šest delova, odgovor je složen.

Postojale su stvarne naoružane grupe koje su se skrivale u Hrvatskoj i drugim krajevima Jugoslavije. Postojali su ljudi koji su im pomagali, postojale su veze sa emigracijom i postojali su pokušaji da se te grupe organizuju.

Ali to ne znači da je postojala jedna centralizovana „vojska“ koja je čekala znak za ustanak.

Naprotiv, upravo je Operacija „Gvardijan“ pokazala koliko je emigrantska slika mogla biti udaljena od stvarnosti na terenu.

Akcija 10. travnja pokušala je da spoji rasute grupe. Ali da bi ih spojila, morala je prvo da ih pronađe.

A kada je pronašla prve, UDBA je već bila tamo.

Najveći paradoks „Gvardijana“

Emigrantski centar je verovao da šalje ljude u zemlju kako bi pomogao pokretu otpora.

UDBA je želela upravo to.

Što više ljudi bude poslato, više će informacija imati.

Što više informacija dobije, lakše će biti pronaći sledeću grupu.

Što više grupa uhvati, bliže će biti vrhu organizacije.

Na kraju je čovek koji je slao grupe sam prešao granicu.

To je možda najjednostavnija definicija cele operacije.

„Gvardijan“ je uspeo onda kada je protivnik prestao da zna gde prestaje njegova mreža, a gde počinje mreža UDBE.

Kraj Križara?

Posle 1948. godine više nije bilo ozbiljnog pokušaja da se napravi velika, centralno organizovana mreža nalik onoj koju je zamišljala Akcija 10. travnja. To ne znači da su svi pojedinci nestali preko noći. Pojedinačni oblici otpora i skrivanja nastavili su da postoje još neko vreme.

Ali velika operacija povezivanja emigracije sa grupama u zemlji bila je slomljena.

UDBA je dobila ono što je želela: imena, veze, podatke i konačno čoveka koji je rukovodio operacijom.

Emigracija je dobila suprotan rezultat: izgubila je ljude, mrežu i poverenje u sopstvene kontakte.

Šta je ostalo u štampi?

Za „Borbu“ je priča bila jasna. Neprijateljska emigracija pokušala je da organizuje terorizam, diverzije i ustanak; država je organizaciju otkrila i uništila; odgovorni su uhapšeni i kažnjeni.

U tom okviru gotovo da nije bilo prostora za pitanje koliko je stvarni pokret bio snažan, koliko je bilo izolovanih grupa i koliko su same emigrantske procene bile zasnovane na željama, a koliko na proverljivim informacijama.

Ali upravo tu danas možemo čitati stare novine drugačije.

Ne moramo prihvatiti njihov jezik da bismo koristili njihove podatke.

Datumi hapšenja, imena, saopštenja, sudski procesi i zaplenjena oprema predstavljaju dragocen materijal. Ideološke kvalifikacije možemo ostaviti po strani i posmatrati dokumente ako tragove jednog vremena.

Posleratna štampa kao sredstvo ideološkog i političkog obračuna: satirični prikaz napada na dr Viktora Novaka pod naslovom „Hic Rodus, Hic Salta!“. Fotografija ilustruje atmosferu u kojoj je štampa pratila političke procese tog vremena

Epilog

Priča o Križarima počela je u haosu završetka rata. Ljudi su nestajali u šumama, granice su se zatvarale, a politička emigracija pokušavala je da pronađe način da se vrati u zemlju.

Godine 1947. taj pokušaj dobio je konkretnu formu.

Stvorene su baze.

Pripremane su grupe.

Ljudi su obučavani.

Slane su radio-stanice.

Prelazila se granica.

A onda je sve počelo da se okreće.

Prva grupa je uhvaćena.

Druga je uhvaćena.

Treća.

Četvrta.

Radio-veze su preuzete.

Emigrantski centar je nastavio da veruje da razgovara sa ljudima u zemlji.

I na kraju je u Jugoslaviju došao Božidar Kavran.

Čovek čiji je pseudonim „Gvardijan“ postao naziv jedne od najpoznatijih kontraobaveštajnih operacija jugoslovenske službe bezbednosti.

Posle njegovog hapšenja više nije postojala ozbiljna mogućnost da se Akcija 10. travnja razvije u ono što su njeni organizatori zamišljali.

Križari su pokušali da pronađu put nazad u zemlju. „Gvardijan“ je učinio da taj put postane jednosmeran.

Šta danas možemo da kažemo?

Možemo reći da je postojao stvarni posleratni oružani otpor i da su postojale grupe koje su nazivane križarskim.

Možemo reći da je emigracija 1947. pokušala da te grupe poveže i organizuje kroz Akciju 10. travnja.

Možemo reći da je UDBA pokrenula kontraoperaciju „Gvardijan“ i da je tokom nje postepeno razbijena mreža koja je pokušavala da povezuje inostranstvo i ljude u Jugoslaviji.

Možemo reći da je Kavran uhapšen 1948. i da su usledila suđenja i teške presude.

Ali ne moramo prihvatiti svaku reč stare propagande kao istorijsku istinu.

Isto tako, ne moramo prihvatiti ni kasnije mitove o ogromnoj, jedinstvenoj vojsci koja je čekala svoj trenutak.

Između te dve krajnosti nalazi se zanimljivija priča: priča o malim grupama, pogrešnim procenama, emigraciji koja je pokušavala da od njih napravi organizaciju i službi bezbednosti koja je uspela da tu organizaciju natera da sama otkrije svoje veze.

Završna napomena o izvorima
Glavni oslonac feljtona bila je dostavljena stara štampa, posebno tekstovi „Borbe“, dok su kasniji istoriografski radovi korišćeni samo za proveru datuma, brojeva i rekonstrukciju delova operacije koji u novinskim tekstovima nisu bili objašnjeni. Za završni deo posebno je korišćen istoriografski rad „Akcija 10. travnja i Operacija Gvardijan“, koji navodi 96 uhvaćenih prema saopštenju MUP-a Hrvatske, 36 optuženih pred Vojnim sudom u tri grupe i činjenicu da su u izvorima zabeleženi različiti datumi početka i kraja akcije.

Kasnija istoriografija navodi da je prva grupa prešla Dravu 7. juna 1947. i da je Kavran uhvaćen 4. jula 1948. godine.

Tamo gde se izvori razlikuju, razlika je ostavljena u tekstu. Nije pokušano da se različite brojke ili datumi veštački izjednače.

KRAJ FELJTONA

Od šuma i jataka, preko Kavranove mreže, do radio-igre „Gvardijana“  priča o Križarima nije samo priča o poslednjim oružanim grupama posle 1945. Ona je i priča o tome kako su dve strane pokušavale da vide jedna drugu kroz maglu tajnih veza, lažnih informacija i straha. Na kraju je pobedila ona strana koja je uspela da ubedi protivnika da njegova mreža još postoji.