12.000 kilometara kroz vazduh

12.000 kilometara kroz vazduh: Veliki let Tadije Sonermajera i Leonida Bajdaka do Indije

Godine 1927. veliki avijatičarski letovi bili su mnogo više od običnog putovanja. Prelazak nekoliko hiljada kilometara avionom predstavljao je ozbiljan tehnički i fizički poduhvat. Piloti nisu imali savremene navigacione uređaje, satelitsku vezu ni pouzdane meteorološke prognoze. Pravac su određivali pomoću karata, busole i orijentacije prema terenu, dok je svaki kvar iznad planina ili pustinje mogao imati fatalne posledice.

Upravo u takvim okolnostima dvojica jugoslovenskih vazduhoplovaca, kapetan prve klase Tadija Sonermajer i poručnik Leonid Bajdak, pripremala su se za veliki let od Novog Sada do Bombaja i nazad. Planirana ruta bila je duga više od 12.000 kilometara, a trebalo je preći čitav niz različitih i slabo poznatih predela.

 

Put do Indije

Njihova ruta trebalo je da vodi preko Bugarske, Turske, Sirije, Mesopotamije i Persije, sve do Indije. Već sama dužina puta predstavljala je ogroman izazov, ali najveći problem nije bio samo u kilometrima.

Na pojedinim delovima trase bilo je veoma malo naseljenih mesta, pa je unapred trebalo organizovati snabdevanje gorivom i mazivom. Postojale su deonice na kojima piloti nisu mogli računati na sigurno mesto za prinudno sletanje.

Let je zbog toga zahtevao gotovo vojničku preciznost u planiranju. Sonermajer je objašnjavao da cilj nije bio jednostavno oboriti neki svetski rekord. Njihov poduhvat zamišljen je kao velika vazduhoplovna ekspedicija, kojom bi se pokazalo koliko daleko može da stigne tadašnja jugoslovenska avijacija.

Opasnosti iznad Male Azije

Jedan od najtežih delova puta trebalo je da bude prelazak preko Male Azije. Planinski predeli bili su posebno opasni za tadašnje avione.

Planine su stvarale snažne vazdušne struje i vrtloge koji su mogli naglo da podignu ili spuste avion i ozbiljno otežaju upravljanje. Uz to, visoki planinski vrhovi privlačili su oblake, pa je vidljivost mogla iznenada da nestane.

Još veći problem bio je teren ispod njih. Na mnogim mestima nije bilo pogodnog prostora za prinudno sletanje. Ako bi došlo do ozbiljnog kvara, pilotima je u pojedinim situacijama kao poslednja mogućnost ostajao padobran.

Primer koji je Sonermajer posebno pominjao

Da bi pokazao kakve opasnosti očekuju pilote na velikim letovima, Sonermajer je govorio o iskustvu ranijih avijatičara.

Jedan od njih, Aretar, tokom leta iznad Urala našao se u gustim oblacima. Pokušao je da se popne iznad njih, ali ni na visini od oko 4.000 metara nije uspeo da izađe iz oblaka.

Situacija je postala još ozbiljnija kada je zbog elektriciteta u oblacima prestala da mu radi busola. Ispod njega nalazile su se planine, pa spuštanje nije bilo bezbedno.

Tada je kroz oblake ugledao svetlost jednog malog sela. Spustio se na nekoliko stotina metara i punih šest sati, čitavu noć, kružio iznad sela, koristeći ga kao jedinu orijentacionu tačku. Tek kada je svanulo, mogao je da nastavi put.

Ovakvi primeri pokazuju zbog čega je daleki let u to vreme zahtevao mnogo više od samog umeća upravljanja avionom. Pilot je istovremeno morao biti navigator, meteorolog i mehaničar u sopstvenoj glavi.

Preko pustinja i Persijskog zaliva

Posle Sirije čekao ih je put prema Bagdadu. Između pojedinih naselja prostirala su se ogromna pustinjska područja, a zatim su sledili Mesopotamija, Persijski zaliv i dalje put prema Indiji.

Na pojedinim delovima puta posebnu opasnost predstavljali su snažni lokalni vetrovi. Na peščanim obalama mogli su da podignu ogromne oblake peska, koji su dodatno otežavali vidljivost i navigaciju.

Za pilota koji leti iznad takvog terena problem nije bio samo kako stići do sledeće tačke, već i gde se spustiti ako nešto pođe po zlu.

1.600 kilometara bez spuštanja

Celokupan put trebalo je da bude dug više od 12.000 kilometara, a neke pojedinačne etape bile su izuzetno duge. Pominje se i deonica od približno 1.600 kilometara, tokom koje nije bilo planirano spuštanje.

Sonermajer i Bajdak nisu bili jedini članovi ekspedicije. Sa njima su putovala i dva mehaničara. Avion je imao dvostruke komande, pa su se dvojica pilota mogla smenjivati.

Dok bi jedan upravljao avionom i vodio navigaciju, drugi bi se odmarao. To je bilo neophodno jer bi neprekidno upravljanje tokom tako dugog puta predstavljalo ogroman napor.

Borba sa vremenom

Vremenski uslovi bili su još jedan razlog zbog kojeg je ekspedicija morala pažljivo da se planira.

U Evropi su mogli da ih dočekaju promenljivo i loše vreme, dok su u Persiji i Indiji očekivali velike vrućine. Posebno su morali da vode računa o monsunima u Indiji, čiji bi dolazak doneo tropske kiše i oluje.

Problem je bio i nedostatak meteoroloških podataka. U oblastima kroz koje su prolazili nije postojala razvijena meteorološka služba na koju bi mogli da se oslone, pa je mnogo toga zavisilo od njihovog iskustva i procene situacije u vazduhu.

Avion sa jugoslovenskim oznakama

Za ovaj poduhvat bio je predviđen avion vojnog tipa, sa povećanim rezervoarima goriva potrebnim za duge etape. Sonermajer i Bajdak trebalo je da lete u oficirskim uniformama i sa jugoslovenskim oznakama na avionu.

Time let nije imao samo sportski ili lični karakter. On je predstavljao i jugoslovensku vojnu avijaciju pred svetom.

Sonermajer je upravo u tome video jedan od glavnih razloga za organizovanje velikih letova. Smatrao je da takvi poduhvati omogućavaju mladim vazduhoplovcima da steknu iskustvo i pokažu tehničku i moralnu spremnost.

Cilj nije bio samo rekord

Za Sonermajera je bilo važno da se pokaže da i Jugoslavija može da učestvuje u velikim međunarodnim vazduhoplovnim poduhvatima.

U vreme kada su evropske zemlje organizovale sve duže i ambicioznije letove, ovakav poduhvat imao je i propagandni i vojni značaj. Let do Indije trebalo je da pokaže sposobnosti jugoslovenskih pilota, ali i da bude početak novih velikih letova.

Njih dvojica tako nisu pokušavala samo da pređu 12.000 kilometara. Pokušavali su da pokažu da jugoslovenska avijacija može da leti daleko izvan granica svoje zemlje.

Povratak iz Indije

Drugi novinski tekst donosi drugu polovinu priče — povratak dvojice avijatičara. Nakon što su završili put do Indije, Sonermajer i Bajdak vratili su se u Jugoslaviju posle ukupno oko 15 dana puta.

Njihov povratak nije prošao nezapaženo. Na bežanijskom aerodromu okupilo se oko 15.000 ljudi kako bi dočekalo dvojicu vazduhoplovaca. Novine opisuju ogroman broj okupljenih i atmosferu koja je nastala kada se njihov avion pojavio.

Ljudi su pokušavali da im priđu, a piloti su posle dugog i napornog puta dočekani kao junaci. Ono što je nekoliko nedelja ranije izgledalo kao rizičan plan na papiru, sada je bilo završeno — avion se vratio u Beograd, a dvojica pilota stajala su pred masom koja je došla da ih pozdravi.

Jedan od velikih trenutaka jugoslovenske avijacije

Let Sonermajera i Bajdaka bio je mnogo više od putovanja između Novog Sada i Bombaja. Bio je to pokazatelj vremena u kojem je svaki veliki let predstavljao spoj tehnologije, navigacije, izdržljivosti i hrabrosti.

Više od 12.000 kilometara kroz različite države, preko planina, pustinja i područja bez razvijene infrastrukture, dvojica jugoslovenskih pilota završila su poduhvat koji je privukao ogromnu pažnju javnosti.

A najbolja slika značaja koji je ovaj let imao za tadašnju Jugoslaviju možda se nalazi upravo na kraju: 15.000 ljudi na bežanijskom aerodromu čekalo je da se vrate njihovi avijatičari.